Руслан и Људмила/Песма четврта
| ◄ Песма трећа | Песма четврта | Песма пета ► |
Кад год се пренем иза сна,
Хвалим те душом, вишњи Бого,
Зато, што наша времена,
Чаробника немају много.
А уз то — част и слава им! —
Женидбе су нам безопасне,
Нити су више већ ужасне
Момку, момама млађахним.
Но чаробника иних има,
За које баш не марим ја:
Осмејком и плавим очима,
Гласићем љупким — друзи, да!
Не верујте, лукаве су те!
Клонте се од њих, као ја,
Бежʼте од слатког отрова
И живʼте усред тишине!
Песништва чудни геније ти,
Певче виђења чаровних,
Врагова, маште, љубави
Гроба и раја жилче верни;
И моје музе несташне
Љубимче, мили, заштитниче!
Праштај Орфеју северни,
Што сред повести моје славне
За твојим трагом узлетам
И лиру музе лакоглаве
У лепој лажи ометам.
Другови, ви сте сви слушали,
Врагу у давној давнини,
Зликовац како даде себе
И душе кћери невиних;
И како после милостињом,
Молитвом, вером и постом
И непритворним покајањем
Заштите доби у Светом;
И како умре, како уснуше,
Дванаест кћери његових —
Алʼ нас пленише, ужаснуше,
Причања тајних ноћи тих,
И чудновата та виђења,
Тај мрачни бес, тај Божји глас,
Грешничка ужасна мучења
И непорочних дева крас.
Плакасмо с њима и бродисмо,
Око бедема зупчатих,
И срцем дарнутим љубисмо
Сужанство тихо, сан им тих;
Душом Вадима ми их звасмо,
И пробуђене, видʼли их,
И ко̂ иноке често њих
На гроб очински спровађасмо…
Па је лʼ могуће?… Нас су лагали!
Но да лʼ ћу слагати и ја?
Млађахни Ратмир крете југу
Нестрпељиви кас коња,
Мишљаше већ до сутона
Стићи ће Руслана супругу.
Но заход већ се багрио;
Залуд је витез пред собом
У неме даље мотрио:
Све беше пусто над реком.
Последњи сунчев блесну зрак
Врх јасно позлаћена бора,
Наш витез тамног крша мрак
Тихано пређе и, погледом,
Међ дрвљем тражи одмора.
Кад сиђе у до̑ међу крше
Угледа замак пред собом,
Зупчате стене к небу стрше,
Црне се куле бедемом;
И по широкој дева стени,
ко̂ лабуд морем усамљени,
Плови у сјају руменом,
И песма јој се једва чује
По долу тихом, зеленом:
„Пољем се нија ноћ и сан,
Са реке ле́ће ветар хладни,
Позно је, о, путниче млади,
Склони се у наш дивни стан!
„Овде је одмор слађани,
А дању шум и пировање,
Ходи на братско призивање,
Путниче, ходи млађахни!
„Лепотица је у нас рој,
Слатко је њихно миловање.
Ходи, на тајно призивање,
Ходи, путниче млади, мој!
„А већ у зрачак јутарњи
Пићемо пехар опраштања,
Ходи на мирна призивања,
Путниче, ходи млађани!”
Она га мами, она пева; —
Под бедем млади хан се креће,
А њему у срет, ко̂ да снева
Прекрасних дева јато леће;
Уз жамор речи ласкавих
Опкољен је; с њега не своде
Очију својих убавих;
Девојке две му коња воде.
И ступа хан ко̂ под кров свој;
За њим самица дивни рој;
Једна му снима шлем крилати,
Друга ће оклоп раскопчати,
Ова мач скида, она штит;
Миловање ће заменитʼ
Панцир од гвожђа исковани.
Но прво младог хана воде
Дивној, удобној руској бањи.
Пуше се ту од топле воде
Сребром ливени бадани,
Прскају хладни шедрвани;
А на ћилиму раскошном
Уморан хан се већ одмара,
Над њим прозрачна трепти јара.
Чежњиво, негом милосном,
Прелепе деве, полунаге,
У нежности се надмећу;
Около хана, љупке драге,
ко̂ јато, жудно облећу.
Изнад витеза једна пише
Брезове танке гранчице,
Топлина из њих миром дише;
А друга, соком ружице,
Уморно тело расхлађује
И мирисима попрскује
Тамних му коса витице.
И витез, душе опијене,
Већ се не сећа заробљене
Некада миле Људмиле;
Тоне сред слатког уздисања;
Поглед му жељка жудни час,
И препун чежње и чекања,
Он срцем таје, гори вас.
Но сад излази он из бање,
Опет у ризе златоткане;
И с дивним момама, Ратмир,
Богати започиње пир.
Ја нисам Хомер; он једини
Високим стихом певатʼ зна
Витеза грчких весеља,
Вино и звук песама дивних.
Радије ћу вам, ко̂ Парни,
Безбрижном лиром прослављати
Наготу у ноћној тами,
Пољубац слатки, умиљати!
Месецом замак обасјан;
Ја видим кутак удаљени,
Где витез, жудњом успаљени,
Усамљен чека тихи сан;
Његово чело, врело лице,
У пламену се згарају,
И полусклопљене уснице
Пољупце тајне чекају.
Он страсно и лагано дише,
Види их — у заносном сну
Покривач грудма вуче више.
Но гле, кроз глуху тишину
Шкрипнуше врата; по̑д издајни
Испод ножица шкрипи бајних,
И под месецом сјајаним
Промаче дева. Спови лаки,
Мичите сад вам ваља поћʼ!
Устај — настаје твоја ноћ!
Буди се, — скуп је часак сваки!
Она приступа, он лежи,
У сладострасном дрема сну;
Са груди покривач бежи.
Осећа даха топлину,
Ћутљиво дева, ту, пред њим,
Не дишућʼ стоји нема, бајна,
Као варљива Дијана
Пред милим пастирем својим.
И сад на одар свога хана
Склања се коленом једним,
Уздахну, лице њему наже
Чежњиво, с пламом жуђеним,
И санак лаки бегатʼ наже
Пред пољупцима ватреним…
Ах, браћо, девичанска лира
Овде прекида звучак свој,
И слаби глас се губи мој —
Махнимо младог хан — Ратмира;
Ја не смем певати о том,
Руслан је главно спеву мом,
Руслан, тај витез безпримерни,
Душом убојник, драган верни.
Упорним бојем уморан,
Под богатирском оном главом,
Он, проспављује слатки сан.
Но ево већ и зором плавом
Затрепта Исток обасјан.
Свануло; јасни зрак јутарњи
Космату главу осветли,
Диже се Руслан; коњиц харни
ко̂ стрела путем полети.
И дани журе; зри пшеница,
С дрвећа пада листак жут;
Јесењи ветар звижди љут
Пернате певце заглушава;
Магловит и суморни дан
Брегове наге омотава,
Ближи се зима, но Руслан
Свој пут одважно продужава,
На даљни север; сваким даном
Њему се нова сметња јавља:
Или се туче с богатиром,
С вештицом или са вампиром,
Или под бледим месецом,
Чаробним као занет сном,
Скривене седом маглицом,
Русалке, тихо са грана,
Љуљајући се, из сенке тамне,
Лукавим смехом с усана
Витеза младог себи маме.
Но штићен тајним промислом,
Он смело језди циљу свом;
За невом пламти врела душа;
На њих не гледа нит их слуша, —
Срце је пуно Људмилом.
А тамо, јоште усчувана
Од нападаја грбина,
Чаробном шапком сачувана,
Шта ради моја књагиња,
Прекрасна моја Људмила?
Жалосна она и суморна
По вртовима самује,
О другу мисли и тугује,
Или маштава жеља орна,
Кијевском завичају свом,
Облеће жудњом пламеном;
Оца и браћу своју грли,
Другарицама младим хрли
И мамицама премилим.
И милином се пуне груди!
Но брзо, јадна књагиња,
Из маштавих се снова буди
И тужи као робиња.
А слуге страшног чаровњака,
Дању и ноћу без престанка,
По замку, врту, јуре свуд;
Где ли се сакри ропче красно,
Премећу, зову громогласно,
Но све им беше узалуд.
Људмила им се подсмевала,
Измеђʼ чаровних дрвета,
Без шапке би се указала,
Кличући: амо, ту сам ја!
И сви полете у јатима
Кад, али тамо пусто све —
Нечујним она корацима
Испред носа им исчезе.
Свуд су се јасно опажали
Њезиног бића трагови:
Час позлаћени плодови
Са гранчица су нестајали,
Час капље хлађане струје
На изгажен су луг падале;
И тад су сви у замку знали,
Да пије или благује.
Међу кедрима и брезама,
У ноћи тако скривена,
Бар кратког тражила је сна —
Алʼ ноћ би прошла у сузама;
Жудећʼ за драгим и за сном,
Сву ноћ би тако бденисала,
И ретко кад, пред освитом,
На грани главом клонулом,
Ако би мало продремала.
Но чим заруди зорин крас,
А она слапу у тај час,
Хлађаном струјом лице кваси:
Па и сам кепец једном спази,
Кроз зору, мотрећи у са̑д,
Под невидовном како руком
Пљуска и бризга водопад.
Са тугом љутом и подмуклом
До нове ноћи, тамо — ту,
Луташе она по врту;
Често су у сумрак слушали
И милозвучни гласак њен;
Често су тако набасали
На венчић њоме одбачен,
Илʼ персијскога парче шала,
Илʼ рубац сузом наквашен.
Жестоком страшћу обрањени,
Досадом, злобом помрачени,
Вештац у јаду смисли свом,
Људмили најзад да доскочи.
Тако Лемноса ковач хром
Примивши венац супруга,
Из руку Цитереје сјајне,
Размаче мрежу с пленом дивним,
Бозима откри подсмешљивим
Киприде најнежније тајне…
Тако књагиња суморна,
У хладу мраморне сенице
Сеђаше покрај прозора,
И заљуљане кроз гранчице
На цветни гледала је луг.
Од једном зачу: „мили друг!”
И виде вернога Руслана,
Стас и ход његов; а поглед
Замагљен, лицем врло блед,
А на бедрима љута рана.
Задрхта срце: „ах, Руслан!
Руслан!… јест, он је!” у часу том
Супругу ледну ко̂ стрела,
Кроз сузе кличе весела:
„Ти… рањен… шта је то с тобом?”
Но, стигнув мети жељканој,
Исчезну призрак… грдни јаде!
То мрежа беше; с чела јој,
На земљу, доле, шапка паде,
Сад она зачу грозни клик:
„Моја је!” и, у овај миг,
Вештац се створи пред очима.
Одјекну уздах жалостан,
Људмила паде — тешки сан
Осенчи несретну крилима.
Шта ли ће с јадном књагињом!
Ужасан час: чаробник гнили,
Милује руком порочном
Красоте на младој Људмили!
Хоће ли сретан бити он?
Чуј… одјекује рога звон,
То неко грбу изазива;
Блед и забуњен страшћу свом,
Кепец под шапку деву скрива;
А труба зове под замком!
И он полети у сусреће,
А браду затури за плеће.
Извор
[уреди]Дело, Септембра 1904. Тридесет друга књига. Година девета. Свеска 3. Стр. 377–385.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 100 година.
|