Реч Југославија

Реч Југославије  (1929)  Писац: Јован Дучић

Један велики лист је преврнут, и ми се овог месеца налазимо на једној новој страни историје. Расечен је један чвор онако смело и ведро како то увек уради један снажан народ на великим раскршћима историје. Једно је јасно: да никад и никакав догађај не може више повратити ствари онде где су биле прошлог месеца. — Није било ни ценкања ни уцене. Није решен само један проблем материјалног живота него је и завршена једна духовна периода, изграђена на заблудама, на замршеним традицијама, на неповерењу или личним сујетама, стварима које су нас доводиле до очајања и до сумње у себе.
Једна крв и једна земља! Један народ и једно име! Једна судбина и једна формула за живот! Једна отаџбина и један патриотизам! Једна будућност и једна дужност! Један језик и једна национална култура! Једна традиција и једна историја! Или у краткој и сјајној дефиницији: једна историја и једна држава! То је та нова и моћна енергија која је добила ономад име Југославија, и која разгони све заблуде и прецизира све појмове.
Као све велике ствари, и овај случај се догодио у свој прави час. Није се он могао догодити пре десет година кад смо имали земљу са унутрашњим границама које су изазивале сумњу и двосмислице, које су биле ненаучне и нелогичне, и које није створио наш истокрвни народ него су их створиле прилике и наши историјски непријатељи. Овакве границе нису се могле назвати Југославијом… Али ни нова подела наше земље није даље могла остати под именом какво је она носила за последњих десет година: именима која су наглашавала разлику три племена а не истоветност народне крви и народног идеала. Зато је једна оваква логична и научна подела земље била неминовно везана за нове име. А пут којим се овде ишло не би извесно нашао сам разум да није било велике илуминације свести и једног истинског подвиг срца.
Било је мудраца и песника, чије су речи и данас путокази, и који су веровали да ми нисмо Срби и Хрвати него или Срби или Хрвати, али увек само једно и јединствено. Нико није могао успети да озакони вештачке границе, насупрот везама крви и духа. Ми нисмо браћа него исто биће. Све речи којима су даване вредности биле су само интриге судбине која је често била јача од нас и нашег разума. Ми не говоримо ни српски ни хрватски него нашки како су то увек називали свој језик умни Дубровчани. Оно словинско у Далмацији, свагда толико национално инспирисано, то је било ово наше данашње југословенско. На тој периферији наше груде није било сумње о такој великој истини историје, и центар је то само потврдио и осветлио. То је била већ једна проживљена и окушана идеја коју је центар решио само као готову моралну стварност. Ни Гундулић ни Качић нису имали овде ни најмање двоумице. О заједници своје крви и идентичности свог језика (који је свагда сума свих појмова) нису могли сумњати ни Немањићи ни стари хрватски владари и хероји. Али само време могло је да донесе нашој судбини коначну њену формулу: једна историја и једна држава. Све утрошене вековне енергије витештва и поезије ишле су неминовно овом решењу.
Србија је, као увек, имала храбрости да почне од себе. Никад њене жртве нису биле ни веће ни више. Она се није овим одрекла прошлости и њене славе; она је своје државно име променила у име које је тачније одговарало развитку историје и идеала. Тако су радили и Немањићи. Наше државно име мењало се увек према границама државе: од Зете и Дукље направио је Немања своју Рашку, а његови наследници нису више своју државу звали ни Рашком него „Српске земље и Приморске”. Реч Србија није поникла у наша највећа времена историје, него много доцније. Ни кнез Лазар није погинуо на Косову као господар Србије. А снажно име Југославија данас је синтеза свих оних небројних доказа колико су наше националне енергије ишле једним истим смером и како свака реч мора бити највећа мера сваког правилног појма.
Идеја о нацији и држави дигнута је овај пут изнад људских страсти. Слика о подели наше земље не представља данас ни једне празнине у којој би непријатељи спољни могли да за себе нађу предмет за интригу или доказ за наше ситничарење и слабост. Ничег што би могло да учини нашу генерацију одговорном пред потомством. Свако наше посебно парче историје замењено је нечим вишим и речитијим; а нешто што је било провизорно, замењено је нечим што има карактер коначног. Ако је Србија престала бити у држави једна велика провинција, изграђивана некад само према могућностима, то је зато што је нација постала сада шира од њених граница! Између лепих имена и једне велике државе направљен је избор. Држава и идеја постале су сада већи фактор него што су биле предрасуде и сујете, ти трагови насиља историје. Оваква слика земље у којој сви њени делови стоје повезани према свима законима живота, само је доказ расне снаге и расне мудрости. Ми смо ситни само у ситним моментима; у великим данима смо увек били велики.
Границе наше земље су обруч који ништа више не може сломити. Морално јединство једног народа постиже се на логичној вези између материјалних односа и истоветних менталитета. Ово је постигнуто законом релација, највишим законом поретка. Данас када европски народи хоће да остваре Паневропу, прелазећи преко свих традиција међусобне борбе, није било могуће да у самом нашем народу дозволимо ма какво цепање место груписања, ни ма какво раздвајање место коезије. Овакво брисање свих спомена на раздор, и овакво јасно истраживање само оних законâ живота који су неодљиво заједнички, јесте крупни постулат самог времена. Није било могуће да ми не бришемо међу нама границе које су нас раздвајале, када у ове дане, дане идеје о Паневропи, толики разнокрвни и тешко завађени народи сматрају за једино спасење обарање свих традиција које ометају заједницу и изазивају сукобе. Зато прокламовање имена Југославије јесте савремени принцип у вези са логиком свог доба! Свако раздвајање је принцип слабости, и свако груписање у природи значи принцип силе. Логичан пут историје је у томе да се племена спајају у нешто крупније и моћније, у народ; а не да се народ раздваја у племена. Само зла намера или перверсија могла би да то не схваћа.
Ако млада реч Југославија нема чар старинске речи, она већ сад има лепоту узвишеног израза о љубави, и већ сад има свој триумф над заблудама. Та реч је постала религиозном већ самим тим фактом.

Извор

Политика, 30. октобар 1929. Бр. 7719.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.