Реалност у поезији
| Реалност поезије Писац: Светозар Марковић |
У последњем броју Матице за годину 1869. читао сам у позиву на претплату за годину 1870. како се уредништво жали што је код нас завладао пуки „материјализам”, како би ми у данашње време требали да смо на вршку младићка одушевљења и поезије итд., а ми немамо песника који би био кадар да покрене народ на борбу за ослобођење. Узрок је томе, вели се, што смо ми „трабанти” западних народа, који су сада у „долини материјализма”, а ми као слабији морамо да се вучемо за њима, морамо и сами да се заглибимо у блато материјализма. Читајући позив „Матичин”, мислио би човек да на западу живе људи као у Мухамедовом рају, не знају ни за какве „узвишене човечанске мисли”, већ само једу и пију, и да се наш народ такође одао на уживање, па није му ни бригеша до слободе и других „човечанских” мисли и потреба. Ако је заиста то била мисао „Матичина” уредништва, онда би била најгрознија иронија, управљена против пролетаријата на западу, који данас у свој Западној Европи води очајничку борбу против својих угњетача — борбу, која се изјављује у шпанској револуцији, у париским барикадама и радничким демонстрацијама, а најдивније у савезу свију радника за заједничку борбу против сваке тираније, у „међународном удружењу радника”, друштву које броји милионе чланова у Европи и Америци и које има најузвишенији цељ који се само може замислити: да уништи све мане које су постале историјским развитком човечанства и које су сада жива рана на његовом телу и да подигне друштво на новим начелима, што их је израдила сувремена наука. Али то је још грознија иронија против нашега народа, јер код нас је сав народ пука сиротиња — пролетаријат — и, ако икоме, њему се не може пребацити да материјално ужива. Шта је, дакле, изазвало онај позив, и то баш у време када наш народ чињеницом, устанком у Боки показа да он много дубље и силније осећа своје човечанско достојанство него његови „осетљиви” песници? Као што сам ја разумео позив "Матичин", мени се чини да уредништво налази као узрок томе то што данас ни на западу ни код нас нема песничког генија — нема поезије, већ је завладала пука проза (сигурно у животу).
Ја сам изрекао у чланку Певање и мишљење да се код нас поезија схвата наопачке и отуда ниче код нас једнако она сорта поезије коју сам ја тако назвао „душевни организам” и која то име потпуно заслужује. Уредништво „Матице” само куди то песништво, али оно опет приписује песништву значење које оно нити је кадгод имало, нити га може имати, а то је, кад вели: да код нас нема песничког генија који би могао покренути народ у борбу за ослобођење. Таквог личног генија нити је икада било нити га може бити; такав је геније народ сам.
Све побуде које изазивају патњу народа, изазивају га и на борбу. Оне личности у народу које су дубље и силније осетиле све патње што тиште цео народ и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој форми, то су прави песници, то су пробуђени делови народа, то је народна свест о себи самом и својим патњама. Такво песништво не само да је „вино” што узбуђује живце и крепи снагу, као што рече брат Абердар у позиву на свој „други јек”, већ, што је много важније, та пробуђена свест народа постаје зрак светлости што осветљује народу пут у његовој тешкој борби. Такве су поете код нас били они који су певали „народне песме” , такав је био наш или управо црногорски песник Петар Петровић Његош. Дакле, ето шта је нужно за песника: — да је он пробуђени део народа, тј. да је он живео оним животом којим народ живи; да је он патио оне патње (или бар да су му тако блиске) које народ пати и да је он схватио тај живот, осетио бољу која тишти цео народ. Где су ти песници код нас? Знају ли они народ, његове нужде и патње? Осећају ли они то што народ осећа и што они треба да искажу? Откуд може да певва ко о страдању раје у Босни или у Боци кад не зна ни Босну ни Боку ни по новинарским чланцима? Ето зашто је наше песништво празно, што се врзе једнако око лишћа и лептирова, или гугуче и цмаче се са својом „драгом”, а ако се који пут баци у „патриотску позитуру”, онда је то тако нешто јадно, празно, натегнуто, без икаквог осећања, ради параде, једном речи, то је управо оно што ја називљем „душевно онанисање”. Живот народни, то је садржина — реалност поезије[1]. Код наших песника нема садржине (бар не садржине која би вредела за народ), јер они не знају за живот народни. Они певају свој живот који је често изопачен наопачким појмовима из школе и рђавих књига. Ето, то је узрок што наше песништво не вреди за народ, а не зато што је код нас завладао „материјализам”. Тако исто не би вредео за окате људе спис „о бојама” који би напиао какав слеп од рођења.
Врло је важно да се схвати шта је то садржина поезије за један народ или за један век. Кад се поезија тако схвати да је она појављивање живота друштвеног или народног и да је то она вазда, ма у којој се форми појављивала, у производима појединих људи или целога народа, у епској, лирској, драмској поезији итд. — само тада може да се схвати њено право значење и да се објасне такве појаве као што је нпр. њено опадање у Западној Европи. Запад је преживео оно време кад су из његове средине изилазиле силне генијалне личности да у својим песмама искажу све оне мисли, жеље и наде што су покретале цело једно колено или да својим громким протестом или страшним смехом протестују против терета што гњечи цео народ. Народи су још у нашем веку изилазили у бој против својих непријатеља са песничким одушевљењем и са песницима на челу, па шта је било? Песник Ламартин беше главни вођа револуције 1848. године у Француској; с песничким одушевљењем борила се Германија за своју слободу исте године; с песничким одушевљењем борили су се Талијани за своју „једину Италију”; тако исто Пољаци за своју „Žeč pospolitu”, па шта су добили сви ти народи? Пало је много племените крви, али народи не добише оно за шта су се борили — не добише слободу онакву какву су је они желели. Народи увидеше да није довољно песничко одушевљење па да се постигне цељ за којим они жуде; они дознаше да сложено социјално питање не може решити ниједан песника па ма како он генијалан био; да се реши то питање, од којега зависи слобода народа, нужна је укупна умна снага масе народа. Народи почеше све више сами да се занимају својим тегобама; место песничког одушељења, поче све више да заузима маха разматрање разума — наука. Такво расположење масе народа јасно се опажа на сувременој поезији. Лиризам ишчезава све више и више и наместо њега се јавља критично разматрање сувременог друштва са свима његовим потребама. Сувремени романи и драме првих песника европских не личе нимало на велике песничке производе пређашњих доба; у данашњим песничким производима огледа се сувремена друштвена наука; песнички облик постао је нешто сасвим споредно а главно је пропаганда оних мисли што их је израдила данашња наука. Да споменем само списе Виктора Игоа који је унеколико познат и нашој читалачкој публици. То није опадање песништва, то је његов природан развитак и то је његов највиши ступањ до којег се може оно подићи — да се слије с науком, као што се филозофија слила. Од једног романа као што је Чернишевскога Что дѣлать? па до научног списа о „социологији”, само је један корак.
Ето зашто нема „поезије” на данашњем Западу. Садржина песништва, живот народни, толико се развио да се сад почињу остваривати они идеали које су некада једино песници назидали и схватили и које су износили пред народ у светлим бојама. Песници су већином достигли свој задатак. Настало је време практичног рада. Сада, нпр., када је покренуто питање о „ослобођењу женскиња” и кад се то ради увелико, било би смешно кад би који на Западу почео певати о „пакосници мами”, јер сад треба засукати рукаве па радити на томе да никоме не смета „пакосница мама”. Или кад су покренуте масе народа и кад су оне већ узеле да саме решавају своју судбину, да траже науком и општим договором путеве којима се долази до жељене мете – сада би било исто тако смешно када би се ко бацакао да „пробуђује” народе својим „генијалним” спевовима. Зато сад и нема тамо „поезије” онакве како се код нас разуме. Његове поете разумеле су живот народни.
Мислим да ми неће замерити уредништво за ову искрену примедбу на његов оглас. Данашњи Запад баш у овом тренутку започиње изнова енергичну борбу против својих тирана – борбу која је била прекинута и задављена европским цезаризмом скоро двадесет година[2]. Баш данас нама је веома нужно да имамо јасан поглед на тамошње догађаје, јер се отуда имамо многоме научити за наше потребе. „Кад су људи изгубили веру у бога, изгубили су веру и у геније и у њихову потребност”, вели Народное дѣло, орган руске радикалне партије; место тога, народи су на Западу добили вере у себе саме. То је закон људског напредовања. То нека нам је наука.
Напомене
[уреди]- ↑ Ово што ја сматрам за садржину поезије и што сматрају све сувремене реалисте, противно је обичном, сувременом схватању естетичара, међу које спада и брат Кујунџић, судећи по свем досадашњем његовом раду а напосе последњој критици на „Теорију поезије” г. Малетића. Естетичари веле да је садржина поезије осећање лепоте а не живот народни и сва осећања која он обухвата. Ова заблуда естетичарска долази још од покојне метафизике која је појам лепоте опредељивала као „јединство идеје и форме” и, према томе, све што је представљено у таквој форми да се подудара са идејом, то је „лепо”, па ма то било само за се „гадно”, „ужасно”, „гломазно” итд., то јест сва осећања човекова која се сасвим разликују од соећања лепоте. Према томе, естетичари науку о уметности и називају „естетиком”, тј. науком о лепом и, као што брат Кујунџић хоће, излажу у њој законе лепоте. Него, господа естетичари заборављају да сваки човек кад прави неку ствар, гледа да се њен облик подудара са идејом: ципелар кад прави ципелу, кројач капут, машиниста машину итд. и при свем том нико неће те ствари да меће у естетику. Естетичари сасвим нелогично трпају у естетику — архитектуру, а остављају друге занате. Али тако исто, ако је садржина уметности само лепота, онда у уметност не спадају ни драме ни романи на сувременом њиховом ступњу, јер ту се данас излажу и проводе социјалне доктрине. Уопште естетика, по дефиницији њезиних присталица, с једне стране је врло широк појам за науку „о уметности”, а с друге стране врло узан. Као уметност данашње реалисте сматрају само живопис, музику и песништво, а као науку „о уметности” законе у којима се огледа људски живот у тим гранама људске радње. Омладини, која хоће да има здраве појмове о правом значењу уметности, ја веома препоручујем дело Чернишевског Естетическија отношенија искустава с дејствителности, Сочињенија Чернишевскаво, том I, Женева.
- ↑ Алузија на реакцију која је завладала после 1848. и трајала све до пада Наполена III. — Примедба редакције
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Марковић, умро 1875, пре 150 година.
|