Расуо се бисер...
| Расуо се бисер… (1906) Писац: Милосав Јелић |
Расуо се бисер у твом плавом оку
Као тиха роса у јесење вече.
Да ли тугу, драга, осећаш дубоку
За животом младим, што нам брзо тече?
Ил’ те дира лишће црвенкасто, свело,
Ил’ селица јата и јесења тама?
Зашто свела ружа међу витицама?
Што је тмурно твоје увек ведро чело?
Журе наши дани као позни ждрали,
К’о пред сунцем магла у мирисном долу,
И од срца сваки носи део мали,
И свако се вече свршава у болу.
О, силно потреса, о, подмукло боли!
Ми смо једне судбе немилосне робље,
Пред нама је живот, а за нама гробље:
Тешко оном, драга, ко живот не воли!
Док вечерњег руја последњи зрак клизи
Кроз лиснатих гора таласаве круне,
Хајмо да у тихој, насмејаној низи
Уживамо дражи веселости пуне.
Ох, одлети од нас сетна, пуста јаво…
Нек се живот врати, нека тече с нова,
Нек је више цвећа у кити цветова,
О, мој нежни цвете, моје око плаво!
Извор
[уреди]Дело, августа 1906. Књига 40. Свеска 2. Стр. 195.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милосав Јелић, умро 1947, пре 79 година.
|