Пјесме Алексе Шантића

ПЈЕСМЕ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА  (1911)  Писац: Јован Скерлић

    Алекса Шантић: Пјесме. Српска Књижевна Задруга, 135. Београд, 1911.
    Г. Алекса Шантић нема „мртву душу”, и оно што он пева није ни „поезија трулежи” ни „поезија грча”. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што живо осећа, и чији стихови су, што рекао један модерни песник, „ломни мостови бачени с једне душе на другу”.
    Г. Шантић се развијао лагано и прошао кроз многе мене, али он сада изилази са једном дефинитивном књигом, која чини част њему као песнику и Српској Књижевној Задрузи као издавачу. Та књига неће можда имати толико критичара као извесне збирке стихова које су циљале на „скандалски успех”, али ће имати читалаца, што не значи мало у ово доба када се наша поезија, ван кругова оних којих пишу, више и не чита. Ова срдачна књига ће имати нешто више и боље од читалаца који ће је прелиставати: над њоме ће задрхтати много срце и засузиће много око. Јер, то је искрена књига једног искреног песника, једна честита и српска књига једног честитог човека и доброг Србина, једна од оних књига које смо се давно зажелели и какве нам увек требају.
    Г. Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он не пева из моде и снобизма, не жонглира речима и не везе фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулптуре и музике. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и проживео. Није потребно тражити биографска објашњења, јер из сваког рада бије искреност и топлота. Шантић воли своју земљу и свој народ дубоком и дискретном љубављу којом се воли породица. Он је најбољи родољубиви песник наш који понижену и готово заборављену родољубиву поезију подиже до негдашње њене висине из доба Змаја и Јакшића. Он је Србин разумније, стварније, модерније, но што се некад било у историјским фикцијама и у поетској магли, и он воли народ у садашњици и у стварности, у његовом раду, у његовој беди, у његовој нади и вери у боље дане.
    Књига Алексе Шантића није за навођење: она је за читање. Ми имамо данас песника оригиналнијих и мисленијих који више кажу нашем духу, имамо их живописнијих, мелодичнијих и вештијих, који више забављају наше очи и наш слух, али ми немамо песника који више говори нашем срцу. Он има магијску способност да оживи оно што је дубоко закопано у нама и што тајанствено лежи запретено у нашој уморној души, која се у грубостима и студени живота као вечерњи цвет затворила за људе и свет: и наше чисто детињство, и нашу свету матер, и весели сјај домаћег огњишта, и топлоту давно разореног породичног гнезда, и жалост за младошћу која се губи у магли живота, и оне моћне инстинкте наше упорне и издржљиве хајдучке и ускочке расе, неутољиву жећ за слободом побеђених и страдалника који никада нису хтели да се помире са мишљу ропства, стару пркосну срчаност и неодољиву енергију предака који су, када „земан дође ваља војевати”, голим рукама за сабље хватали и трешњевим топовима градове освајали…
    Пјесме Алексе Шантића, који је у толикој мери песник наше расе, нашега доба и наше душе, врше над нама чудесан исцелитељски утицај. У њима купамо ми своју клонулу, оладнелу и укочену душу, оне краве са ње лед сумње, сувоће и подсмеха; и као да смо се напојили животворне воде на студенцу Вечите Младости, у нама се буди оно што је било заспало, и васкрсава оно што је било умрло, ми се верно враћамо самима себи, и постајемо бољи, светлији, чистији и јачи.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. новембар 1911. Књига XXVII, Број 10. Стр. 784-785.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.