Пут у Горњак
| Пут у Горњак Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1857. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Пут у Горњак
Од Великог Села до самога Ждрела
Кô да ј' вила нека ћилим разастрела
Од зелене траве и свакакве шаре,
Да себи домами уморне бећаре;
Па докле ти вила лакког санка бира,
Хлађан поток слабе ноге ти испира,
Ветрови ти тихи лепи мирис дају,
Заслађене хране горком уздисају...
Са далеког пута уморан сам сео,
Не би' л' санка наш'о, сетан, невесео.
Повило се цвеће, полегла је трава,
Али мене санак давно избегава!
Сила се је мисли врзло по памети...
Много ли сам страд'о, кад се срце сети:
Никад добро јутро! Никад добро вече!
Мени ноћца лако никад не протече...
У мислима, тако, уздахн'о сам јако,
А сузе су текле низ образ полако;
Од груди се мојих вечан огањ створи,
Да у њима душа пре рока изгори!
По големом свету млађан се потуцам —
Што Громовник нисам, да на судбу пуцам?...
Све што ми је било недраго и драго,
Остављат' сам мор'о равно, подједнако!
Па где сад почивам?... О, да дивна места!
Лепша никад није с уресом невеста!
Извезено цвећем, окићено горам' —
Ја и ово место оставити морам!
Ено, већ се крију сјајни сунца зраци,
Ка западу златни путују облаци:
Торбицу сам свез'о, опанак притег'о,
И ја бих са сунцем некуд даље бег'о;
Али једно срце, друго судба жели:
Ја по судби морам, што она придели.
Видиш оно стење, што се небу пење?
То је воља судбе... горко придељење!...
К'о боланог нада, небу подигнута,
Подиже се гора од камена љута,
Бону диже главу, а коленом клеца,
Каменито срце Млава јој просеца:
Зајазит' се не да, мумла, јечи, стење
И у муци тешкој прождире камење;
На њу, грешну, сунце никада не сија,
Само гром је, мразну, са хуком пробија,
Пламенита муња опали јој лица,
Да већма потамни, срамна проклетница!
У нечистом недру вечну клетву скрива,
Зато негде грми и немо почива:
Благослов је прокл'о српски царе Лазо —
Како би јој и Бог милости указ'о!?...
Поред ње ме, бујне, тврда стаза води.
Али куда, куда? — Куд сам ор'о ходи.
Повише облака, и од неба више,
Јер уместо неба, пуст се камен диже...
Не чује се тица, баш никаква гласа,
До вечите хуке безбожних таласа...
Не знам даље стазе, ни знам даљег пута,
У 'вакој се гори најлакше залута;
Ослабеле ноге даље не можеду,
А и куд ћу даље... даљу тражит' беду?...
Изнемогло тело сурвало се доле
Поред неке пусте развалине голе.
Тврдиња је била некад ово стара,
Чувала је верно свога господара,
А данаске шта је развалина ова?...
Постала је гнездо суријех орлова!...
Слушала је негда бојних труба звуке,
Шта данаске слуша?... Међеде и вуке!
Силена је војска овде становала —
Наместо је војске маховина пала!
Под маховом леже старе славе занци,
Оружије светло, коњи и јунаци...
Све ту мирно лежи, под стеном страхоте,
Из прашине њине гуштери се коте...
На њој данас седим и даљину гледим:
Ваљда гдегод ближе миран кров се диже,
Или добар пастир стаду следи белом?...
Ал' ништа не беше у околу целом!
Као да је камен у љутини пук'о
И у пукот своју све живо повук'о!...
Ал' шта се забеле у горскоме мраку?
То је бела кула на цркви Горњаку!
Раширила крила лабудова бела,
Белоћу је снега на себе узела;
Крст се на њој блиста, сунцу одговара
И по хладној стени златне пруге шара.
Једно се је звоно с беле куле чуло,
У моме је срцу трипут одјекнуло;
Запојаше тихо калуђери свети...
Можете л' ме, ноге, бар донде понети?
Ено ми дворишта, ено дворских врата,
Примиће ме у двор, страна, непозната;
Одмор ће ми дати, то ми само треба,
А благослов на нас Бог шаље са неба!...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|