Прољетне мелодије

Прољетне мелодије  (1895)  Писац: Јован Дучић

Ко да су се раствориле свете двери вјечног раја,
Просуо се благи мирис по веселом царству маја.
И мирише ваздух свјежи, шарно цв’јеће, трава мека,
И мирише тихи вјетрић што ћарлија из далека.

Цвјетићи се тихо круне и падају с густих грана
И жагоре мале птице и цвркућу са свих страна:
И весело поток бруји по меканој бујној трави,
А ко око у анђелка, прољетно се небо плави.

Ал’ гле тамо од даљине над врхови горе ове,
Облаци се згомилали па нечујним ходом плове,
И прелазе зрачне путе суморна и сива лица
Пуни тихе, благе туге, пуни сјенке и капљица…

Тако моје мисли младе, душо моја, теби лете
У звјездане тихе ноћи и мирисне дане свете:
И прелијећу кроз даљине суморна и сетна лица —
А бескрајног пуне бола, пуне туге и сузица!…

II
Изнад цв’јећа и обала куд спокојна р’јека тече
Спустио се њежни покој и мирисно благо вече,
И с висина бледозрачних куд звјездана јата плове
Анђо мира крила шири и расипа слатке снове.

Је ли ова свјетлост јасна, или мирис са обала,
Или кроз ноћ миомирну тајанствени шумор вала;
Или пјесма, што је тужно будан славуј негдје поје
Ил’ нејасна туга нека, додирнула срце моје?…

О не, само крилат лахор прено се па прохуја
И таласић један лаки покренула речна струја,
Па заигра посред воде шуморећи пјесму малу —
Ал’ доплови брзо крају и распршти о обалу…

Ах зар овај кратки шумор и изгубљен талас луди,
Да покрене тајну тугу и сјећање да пробуди:
Да је тако некад исто бурни талас жеље моје
Разлио се и нестао, додирнувши срце твоје! —
Мостар.

Извор

Босанска вила, 30. април 1895. Бр. 8. Година десета, стр. 115.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.