Прометеј (Гете)

Прометеј (Prometheus) Писац: Јохан Волфганг Гете, преводилац: Светислав Стефановић

Заклони своје небо, Зевсе,
Димом облака
И вежбај се кô деран који
Креше чкаљ
На храшћу и на висовима брегова.
Ал’ земљу моју мораш
Мени оставити
И колебу моју коју градио ниси
И моје огњиште
Због чијег ми жара
Ти завидиш!

Под небом не знам
Ништа јадније од вас, богови!
Кукавно храните
Ваше величанство
Приносима од жртве
И дахом молитава
И помрли би од глади
Да нису просјаци и деца
Наде пуне будале.

Докле још дете бејах,
Не знађах ни откуда ни куд
Обраћах своје заблудело око
Ка сунцу горе кô да је изнад њега било
Уха да чује моју жалбу
И срца сличног мом
Да се сажали невољноме.

Ко ми је помогао
Против обести Титана,
Ко ме од смрти избавио,
Од робовања?
Зар ниси све то постигло ти само,
Свето успламтело срце,
И пламтило си, добро и младо
Преварено, захвалом за спас
Том заспаломе горе!

Ја да те славим? Што?
Јеси ли ублажио икад
Бол ојађених?
Икад ли утишао сузе
Угрожених?
Није ли ме човеком исковало
Свемоћно време
И вечни усуд,
Господари моји и твоји?

Или си мислио можда
Да треба да омрзнем живот,
У пустиње да бежим
Зато што сазрели нису
Сви снови цветања?
Ево ме ту сам, градим људе
По обличју свом,
Сој један да буде сличан мени,
Да плаче, да страда,
Да ужива, да се весели
И тебе да и не гледа
Као ја.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. април 1932. Књига XXXV, бр. 7. Стр. 511-512.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светислав Стефановић, умро 1944, пре 82 године.