Проклет био

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Владимир Васић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Проклет био...
Писац: Владимир Васић


Владимир Васић.jpeg

Проклет био...


Хајде венац да вијемо,
Точи вино да пијемо,
Ама хоћу старом вером,
Без пехара и без чаша,
Старом вером, кондијером!

Точи само, терај тако,
Па ма било наопако;
Дед', живели, срећни били!
А што не би вино пили,
Кад по гори бела вила
И Маркова света душа
У вино се претворила!

Време лети, време лети,
А то срце младо, плахо,
И оно ће остарети;
Црна птица, грешник клети
Што га свијет смрћу зове
И на нас ће да долети,
Нећеш онда пити више!
Док смо живи да пијемо!
Точи вино, да чујемо
Како Марко дише!

Црне мисли дивно зборе
И вилинске разговоре,
Оштру палу, бој витешки
И буздован тешки.
Што кад прне,
А Турчин посрне —
Све у вину, све је, све је
Јунак Марко са'ранио!
Мрко вино, мрки збори,
Мрки с' воде разговори,
А дружина што га пије
Ожењена јоште није;
Но у срцу отров нија
Та све сама бећарија
Што у руци мача носи
А месецу да пркоси,
Што из срца отров лије,
А душман ће да га пије!
Еј, та тепшо, тешко томе
Кога 'ваки дивни свати
Пођу даром даривати!
Све то луда, бесна раја,
Што с' од пушке, лак опанка,
Е, једнако, без престанка,
Луда раја не одваја! —

Тише... тише!...
Чујете ли? Већ мирише
Шака праха пламенога,
А крвничка крв се пуши,
Са ханџара крвавога.
Ој, та то су јади тешки
На огњено срце пали,
Па су срцу јади тешки
"Крв, освета!" прошаптали...
Крвца тече, ханџар сева,
А брат брату тек попева:
"Јуриш, Турке да бијемо!"—
Точи вино, да пијемо!

Дружинице, лепа ли си!
Црна Горо, дивна ли си
Што породи тиће таке,
Све соколе и јунаке,
Та све тиће Обилиће,
Штоно с' мачем из корица
Као жива жеравица;
Намах букне, намах плане,
Намах свету ријеч шане:
"Стан', Турчине, љуту рану
У мом срцу закопану
Твојом крвљу перем, видам,
Док је не извидам!"

Тише... тише!...
Чујете ли да уздише
Слава српска на гуслама?
Ој та блага, благо нама!
Слава српска јавор буди,
Јавор Срба да пробуди!
Глете, браћо, зора руди!
Глете, браћо, Срб се буди!
Гледај чете, гледај мале,
Како су се раздрагале,
Како мачем крчи пута,
На слободу да налута!

Гледај, брате, чете мале,
У коло се похватале,
А у колу дивно перје,
Није алем, ни бисерје,
Нит' је кити суво злато,
Па ни цвеће узабрато, —
Слободом се накитили!
А кад падну бледе зраке
На те токе, на јуначке,
Када тока обасјана
Дигне уздах са усана,
Тај се уздах у реч слије,
Те кроз коло реч пролети:
"Гинућемо за крст свети!"
А кад мине црна тмина,
Кад се сунце зори врати,
Па кад горске хладне стене
Сунце љубне и позлати;
Кад засијне зрачак први,
Грмне чета: "Крви! крви!<"

Па ено је, у бој лети,
Душманину да с' освети!
А освету, тешку, љуту,
У фишеке црне вије,
Па их у дно пушци крије.
Када јекне, од тог дима плава
Да с' Турчин успава.
Ил' дружина одабрана
Тргне гују јатагана,
Па полети да се свети,
Да њим турске главе руби,
Турска глава да јој ноге љуби!
Шта сте стали? Точи, море!
Здраво браћо, у вис чаше!
Аој, Луко, сунце наше,
Да Бог да те тићи мали
На Косову угледали!
Еј, да Бог да скоро, скоро
Скупило се Српство цело
На турско опело!
Здраво, мрки Херцеговче,
Херцеговче — џевердару,
Црногорче — љут ханџару!
Терај само, терај тако,
Ма по Турке наопако!
Десница вам крепка била
И ханџар вам оштар био
Што с' у Српству посветио
Крнећ' месец и душмане
И секући турске главе,
Главе Турске усијане!
Штоно Срба занијета
А Косову и слободи
Кроз редове турске води,
Те му ране, ране старе
Крвљу турском пере, прска —
Еј, ханџару, круно српска!...

*

...Тише... тише!...
Јао, браћо, соко сиви,
Сиви соко тешко дише...
Ох, та клетва, клетва стара
Јоште Србу срце пара,
Те не сија ханџар више!
Клетва браћо... мир мирише...
Е, јунаци барјак су развили,
А уз барјак бојак били,
У том боју славу брали,
Борећи се смалаксали...
А Срб ћути... проклет био,
Те га дремеж оставио!

1863.


Напомена[уреди]

Објављено у књизи Песме, стр. 40-41. и у часопису "Даница", 1863, стр. 97-98.

Извори[уреди]

  • Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 61-66.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 157 година.