Проклетство

Проклетство Писац: Светозар Ћоровић

Проклетство

     Чим са малога звоника зациликта звоно, окупи се око цркве силесија свијета. Радњи дан, а ипак много народа, па се све збило око ниских, камених врата и гурају се, веру, сашаптавају међу собом, У свакога озбиљно лице, свак као тужан, суморан. Нико гласније да проговори, нико да се насмије. Свак као да је слутио нешто необично, нешто страшно, буру неку...
     А када стари клисара Јован изнутра отвори врата и позва их у цркву, сви застадоше од чуда! Занијемили и људи и жене и, некако уплашено, узнемирено гледају према олтару. Зачуди их кад опазише све свијеће, што испред олтара горе, наопако окренуте и кад угледаше на олтарским дверима црну завјесу, као оно на Велики четвртак. То као да све учини још суморнијим. Оборише главе и почеше се крстити, шапћући тихе молитве, као да се приближује страшни суд.
     Завјеса се помаче.
     На дверима указа се мршави сеоски поп, стар, изнемогао, болестан, са дугом бијелом брадом и блиједим светитељским лицем. Очи, и онако вазда помућене, биле му чисто крваве од плача, а дебеле усне побијелиле па само подрхтавају. Обучен је био у црну одежду, а у свакој руци држао по једну велику свијећу.
     Он полако изађе пред двери и застаде. Погледа по читавој гомили, ћутећи. Гледаше са главе на главу, као да је хтио препознати некога, а поглед му чуд новат, те су га сељаци и оборених глава осјећали на себи и потајно стрепили под њим ...
     Након дуже почивке отвори поп уста.
     — Браћо моја — поче тихо — сви ви знате и чули сте и виђели каква ме жалост задесила... Виђели сте кад ми Турци из мог дома отеше јединка, мог Саву... А ви знате, браћо, да је неко из нашег села облаг'о га Турцима, бива како је он јатак хајдучки. И Саву ми објесише јуче у Мостару, убише га, а мене јадна оставише без икога свога, без одмјене...
     Стари се поп расплака. Сузе му се почеше котрљати низ сиједу браду и капати на одежду ... Једва их заустави... И погледа у небо, а обје руке — које су дрхтале заједно са свијећама у њима, диже увис.
     — Боже, казни га ко ми је Саву од'о — поче изнемоглим, плачевним гласом — и к'о што се моја кућа преврнула, нек' се и његова преврне!
     — Амин! — из свих грла одјекну у цркви, испод снискога, влажнога свода, некако подмукло, као испод земље, а сви се погурили још више, натмурили се и у страху једнако настављају шаптање молитава.
     — Да бог да он не им'о од срца порода, а ако га и им'о, дочек'о с њиме истога јада, к'о што сам ја црник дочек'о .. .
     — Амин!
     — Овце му се не јањиле, њиве му не родиле, не чуо пред кућом ни козјег мéка, ни овчијега блека, ни крављега мука, ни воловскога бука. Рало му зарђало, коса му се преломила да бог да!
     — Амин!
     Поп, укрстивши свијеће, окрену обје наопако.
     — Да бог да га никада људи међу се не примали, ниђе га не стимали...
     Једно блиједо момче прогура се из гомиле, стаде насред цркве и прекиде га.
     — Доста, ако бога знаш! — викну.
     И рукама поче размицати свијет око себе и, онако гологлав, потрча вратима.
     Поп јаукну. Обје му свијеће испадоше из руку и почеше горити на тлима. И ноге га издадоше и клону на дверима. Свијет наврви око њега. Мушки и женске дигоше га на руке.
     На рукама га изнесоше из цркве.
     — Остав'те ме, браћо, — једва проговори, прибравши се мало. — Остав'те и зовните онога. Нека ми каже рашта ме у црно зави, рашта ми кућу раскотари? ...
     — Ја га и не познадо', оче, — одговори Митар Гулибрк и отра сузу испод очију.
     — Позн'о сам га ја — рече поп. — Позн'о сам ... Оно је јаран Савин.
     — Милош!
     Сви погледаше један у другога, као питајући се: је ли баш он то био и нијесу ли их, малоприје, очи превариле.
     — Ја ћу ти казат', оче, рашта је — дочека једно момче, плашљиво пољубивши попа у руку. — Ја сам био кад се он и Саво поинадише. Било то због Нерадове ђевојке, па је оба замиловали и обојици драга, те ономадне, кад је примила Савин прстен, поинађише се... Потље ко зна шта је радио, а, ето се сам изд'о да га је потказ'о и облаг'о Турцима...
     Поп саслуша момче, ухвати се за сиједу браду и грицкајући је као да смишљаше нешто...
     Али се народ узбуни!
     Митар Гулибрк накашља се и погледа по читавоме скупу.
     — Па он је један одајник! — рече. — Он је нико и ништа!... Наше село није, откако му се за темељ зна, имало одајника и ми ћемо се и овога одрећ'... Ишћераћемо га!... Сад је на његовој глави и клетав па ће се бог наљутити на њ, па ће нам рад' њега свака невоља за врат... Може и куга и неродица и глад и све ...
     — Може! — одобрише сви.
     — И ја нећу друкчије него да га ишћерамо, а кућу да му запалимо, па од зла врага нек' нема ни трага...
     Свјетина се ускомеша.
     Запалићемо!
     И све, мало и велико, мушко и женско, поче дизати руке и викати из свега грла. Неки дохватише и камење, готови да га утуку... Све крену Милошевој кући...
     Пред кућом их заустави Митар.
     — Пушћите мене и још тројицу да уљегнемо — рече. — Ми ћемо вам га предат'...
     Послушаше.
     Митар поносито уљезе и лупну шаком у кућна врата.
     — Излази, одајниче! — викну грубим, заповједничким гласом.
     Нико не одговори.
     Он бијесно лупну још једном и уђе унутра.
     — У соби је! — викну неко.
     Митар удари ногом у собна врата и она се с треском срушише.
     Тада застадоше сви.
     Насред собе висио је Милош, објешен о ужету. Помодрио у лицу попут слезене, исколачио очи, па некако страховито гледа на све. Митар окрену главу од њега.
     — Сам је себи судио — рече, скинувши капу.
     Остали се прекрстише ...


1901.

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 8, страна 14-17 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.