Прича о једном чувару пруге

Прича о једном чувару пруге  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

Ми смо годинама били као чувар пруге што покушава јурећем возу да знацима из свог фењера каже извесне важне истине. Давали смо знаке машиновођи и ложачу, — давали их возовођи и спроводницима воза, давали путницима. И то не — много компликоване ствари, — сасвим просте истине: да је огромна опасност пред возом, — да треба ход воза сасвим зауставити, да су наши колосеци подлокани, а мост набујалом водом скоро однет, — док на другој страни реке ни пруге ни насипа већ нема. Машиновођа је на све то ударио чувара по фењеру жарачем, те га је овај из руку испустио. Возовођа се нагао из јурећег воза да чувару љубазно довикне да га треба затворити у лудницу. Неки путници су га пљували, а неки уздигнутим песницама претили.

Воз је победоносно прогурао поред сиротог чувара пруге — и његовог разбијеног фењера. А одмах затим десило се оно што је чувар хтео спречити: воз је налетео на ровиту пругу, предњи вагони с локомотивом су успели да наиђу чак и на мост, задњи су испали и одвојили се од воза с ове стране и претурили, — предњима се то десило на самом мосту, па неки пали у реку набујалу, а неки се задржали на стубу као чудом неким, — локомотива са два три вагона прелетела с оне стране и упала у дубоки муљ. Несрећа огромна и невиђена. Запомагање језиво. Жртве небројене.

Тако бива увек кад се сигнали не дају: воз јури, пруга слободна, а чувар пруге заспао. Његов фењер чкиљи поред његовог кревета. А несрећа зија пред јурећим возом.

Али тако бива и кад се сигнали дају, а нико неће да их види.

О! Није трагедија у овом другом случају у осрамоћеном чувару пруге и његовом разбијеном фењеру. Трагедија је у растављеном возу, преврнутим и поломљеним вагонима, у путницима измрцвареним, подављеним и осакаћеним. Чувар пруге и његов разбијени фењер долазе у ту трагедију само као објашњење зашто се несрећа догодила, а сами нису несрећа.

***

Од марта 1939. наше сигналисање је прешло у наш Билтен. Један по један од наших ранијих листова беху забрањени. Онда смо се свом снагом бацили на Билтен. Сваких десет дана отприлике излазио је по један број. Тако годину и по дана. Зато време написали смо много страна да изложимо, објаснимо и докажемо само неколико истина.

Неколико пута манути фењером било је довољно за то. Али јурећи воз није заустављао ход. Сигнали чуваревог фењера морали су зато бити продужавани и умножавани непрестано.

Зато неколико редака није било довољно. Зато је написано за осамдесет недеља преко хиљаду три стотине штампаних страна. Само да неколико крупних истина сазнаду машиновођа и ложач, возовођа, спроводници и путници јурећег воза кроз ноћ која је земљу обухватила, воза који се звао Југославија.

Молимо да нам читаоци не пребаце уображеност. Да не кажу: „Шта? Ви да спречите такву несрећу? Са Вашим Билтеном!” — Молимо их да се сете нашег горњег примера. Зар сасвим скромни, непознати, сиромашни усамљени чувар пруге, поред кога сваки дан стотине милиона богатства земног пролете и хиљаде путника, често светски чувених или изванредно богатих и славних, не може са својим замашћеним чкиљавим фењером да спасе од огромне несреће по дану и ноћи јуреће возове? А ми смо ту себе свели само на његову улогу. Ни мало важну. Важнији су свакако сви они што гурају возовима, што сваки дан пролазе поред чувара пруге.

Он је ради њих а не они ради њега. Не пребацујте нам дакле ни уображеност ни нескромност.

— „Ех!” — Добацује нам наш проницљиви читалац, „не правите се тако наивни кад нисте. Није ваша нескромност у поређењу са обичним чуварем пруге, већ са чуварем пруге који није спавао, који је видео опасност, који је истрчао у воз, који је очајно давао знакове да се воз заустави, чији знакови нису били примљени, кога је чак машиновођа ударио жарачем по руци те му фењер из руку избио. И тако даље, и тако даље”.

— Имате право! Одговарамо ми сасвим понизно нашем читаоцу. Признајемо грехе своје нескромности. Молимо да нам то опростите. Искрено молимо. И верујте да и нама није угодно о томе говорити, утолико пре што се већ несрећа догодила.

Наша улога је неуспела. Несрећу нисмо спречили. Сад ћемо бити само сведоци пред истражном комисијом која мора доћи, сигурно мора доћи.

Али знате ли, читаоче — пријатељу, зашто о томе говоримо: Зато што се све несреће још нису догодиле. Још има живих путника у раскомаданом возу. Још има вагона који висе на порушеним стубовима. Због тога говоримо. Да је све готово, верујте, не бисмо ни писали, ни говорили. Немамо жеље, ни времена, да пишемо ни мемоаре ни историју, али хоћемо, морамо и немамо куд већ у историји да учествујемо, јер смо ту у животу, у пуном животу. Због још недогођених несрећа, због још непогибших путника пишемо, да их опоменемо на чувара пруге и његов бедни и презрени фењер који нису хтели видети ни послушати. Да би бар сад послушали. Сад кад се толико већ зла догодило. Да поверују бар сад кад онда нису.

Да се држе мирно у оним вагонима што висе над водом или су се изврнули по насипу, јер најмањи неразуман покрет може их стрмекнути у набујалу реку. Да добро пазе на сваки корак свој бар сад, кад су онда с хуком и сладострасним задовољством и машина и вагони, и возовођа и машиновођа, и ложач и спроводници и многи путници, јурећи возом, гурали кроз тамну ноћ тамо где се сад налазе.

А то пишемо, јер и сад видимо неке песнице подигнуте у преврнутим или над водом висећим вагонима, или у онима што су у муљу заглавили, — и сад као да чујемо многу псовку упућену нама коју је већ у ранијем пролетању јурећег воза поред чувара пруге овај успео ухватити.

Није нам до тих песница, верујте! Та већ смо рекли напред да у томе није несрећа.

О како је то све мало и незнатно према огромној и неизрецивој несрећи што је задесила цели воз и његове путнике.

Него због тога што се бојимо да је то знак да се несретни путници још нису снашли, још не виде положај свој, још не виде истину.

Како би иначе, да је виде, могли продужавати да дижу песницу, шкргућу зубима и довикују псовке бедном чувару пруге који је баш хтео несрећу ту страшну да спречи дајући оне очајне сигнале својим фењером.

Ето зато смо само, верујте, молимо вас, испричали ову причу.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.