Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи”

Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи”  (1874)  Писац: Лаза Костић

1. Овде се одмах у почетку промолила основа свеколике заблуде, којом је ова расправа Чернишевскога задахнута: њему фантазија није реална. То се може разумети, кад се говори о политици, о икономији и о другим наукама, што имају посла са свакидањим животом човечијим или са оном страном природе, што се даје непосредно опипати и сагледати. Али кад је ко наумио научно расправљати естетику, што јој је фантазија, ако не једини, оно бар главни предмет, онда сам одриче својој науци предмет, сушност. — Фантазија је исто тако реална, као ма каква друга функција човечијег мозга, као ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муње, као сијање сунца. За то, што се њено ницање и стварање не може увребати вивисекцијом или под стаклетом, за то јој одрицати реалност, било би детињасто прикривање своје немоћи, била би научничка надувеност.
2. Овако кусе појаве апсолутнога нихилизма, као што је та условка „ако је још говорити о естетици” морају неугодно такнути сваког читаоца, у кога је коле здраве свести и осећања за лепо и савршено. Или Чернишевски мисли, да не би требало више говорити о естетици, па онда, што заподева о њој? или кад већ заподева, што не каже искрено и правце, да не би требало? или мисли, да ипак још треба говорити о естетици, као што одмах за тим признаје да треба, па на што онда та нихилистичка пресета?
3. Писац је рекао у пређањем правилу, да је значајни правац, који влада данас у науци, „неверовање у априористичке — ипотезе.” А зар ово, што сам овде рече, није најдебља априористика? Зар питање о томе, шта је вештина и поезија, тек тим постаје значајно, што признајемо „велико значење историје вештине”?
Та није ли баш значај саме ствари, што нас приволева, да јој испитујемо историју? Писац очевидно брка наше сазнавање ствари са развитком, са постанком њеним, брка објективност и субјективност, брка ствар и човека.
4. Ово је очевидно противусловље. Ако „за потпуно развијено мишљење има само истино, а лепота и нема,” онда се никако не да разумети, како да „развитак мишљења у човеку никако не ремети у њему естетичкога чуства.”
5. Да се писац ограничио на обарање „метафизичког” појма о лепоме, на обарање особито оне немачке дефиниције лепога, што је њоме започео, његова би заслуга била толика иста, колико је заишао обарајући једну, па још по естетику као науку важнију, половину лепога света, обарајући, уништавајући вештачку лепоту према природној. Како се пребацио, види се из овога, што долази.
6. Овде већ почиње крпеж. Кад се каже о којој дефиницији, да не може издржати критике, онда је ваља са свим оборити, не после ипак подвезати своје умовање на један одрпак те исте рашчупане дефиниције, па једној отвореној рани метафизичког појма надојити своје реалистичко одојче. Како може то дете одрасти здраво? У осталом и не доликује озбиљном научењаку то хватање „за ново опстојателство,” то извртање речи, или бар смисла речи, јер она система, у које је дотична дефиниција, јамачно није хтела оно рећи, што Чернишевски из ње извија.
7. Али није довољно ни „лепо написати лице,” ни „написати лепо лице” — треба „лепо написати лепо лице!” — Та то баш и јесте оно, око чега се врземо: армонија суштине и облика, „златан плод у златној здели.” — Но кад писац одгађа даље разлагање, и ми ћемо дотле одгодити своје примедбе.
8. После ћемо видети, да је писац заборавио на обећање ове белешке, којој је главна мана, што нам је писац остао дужан доказ, да „вештачке израде, пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама, могу пробудити досаду па и гнушање суштином израђенога.” — Ми бисмо се задовољили ма и самим једним примером. У осталом реченица „пробуђујући естетичку насладу својим вештачким врлинама” никако не доликује чернишевској естетичкој вероисповеди.
9. Та је одредба очевидно и преширока, а с једне стране и тескобна. Првоме не треба доказа, јер у животу има сваки дан ствари, које нису баш лепе. А да може бити лепоте и у мртвој природи, то зна сваки пејсажиста.
10. Чернишевски јамачно није читао српских народних песама, иначе би знао, да узор-лепотице наших народних песама расту по кавезима,

„Нити знаду на чем жито расте
„На чем жито, на чем рујно вино и т. д.

па камо ту „озбиљнога рада?” Па и то би знао, да у нас није „врста болести, ако је сеоска девојка дебела.” То се можда може приписати источном упливу на наш народни укус, али доста да га има у српским песмама, мимо које ни какав западни књижевник не би требао безозирце да прође, кад је у опште разговор о народним песмама, а камо ли словенски.
11. Гуштер гадан као корњача? — На част вам! de gustibus et gusteribus не ћемо да се препиремо.
12. Ако то при најете, онда ћете већ и то морати допустити, да је вештачка лепота научном сматрању естетике претежнија од природне. Но на то ћете ваљада доћи и сами.
13. Имају томе још јаснији узроци за што је вештачка лепота по науку више лепога у објективној природи. Пре свега вас питамо: даје ли се лепота у објективној природи критиковати, даје ли се објашњењем поправити, усавршити, као што то бива у свету вештачке лепоте? — Не да. — А шта је позив науке о лепоме, за што је на свету? Да буде мерило критици, као закон према суду. — Осим тога и за то је вештачка лепота по науку важнија, што се постајање, ембриолођија, лепих вештачких створова даје сматрати и разазнавати, што у објективној природи до сад још није ником пошло за руком. — Ви нам увек можете казати како је замисао за ову или ону песму, ову или ону слику, постала у вама; али како сте удесили да родите ово или оно дете лепше од остале своје деце, то ће вам бити мало теже разложити нам.
14. У осталом то ће, по свој прилици, бити онај разлог Чернишевског, што је тако придобио Св. Марковића, кад је оно доказивао сувишност позоришта тиме, што је потребније јести и пити. — Но да Чернишевски ипак није хтео рећи, да је јести и пити заиста узвишеније од љубави, мржње и т. д. то се види одмах из правила, које долази. Он је само наумио доказати, да није зато узвишенија, што „буди идеју бесконачности својом неодољивошћу,” већ просто за то, што је страст по себи „далеко силнија од оних свакидањих обичних побуда.” — Да је хтео више шта рећи, било би више него омана, била би проста глупост. Но, као што изложисмо, ми мислимо, да му ни оно није пошло за руком, што је заиста хтео.
15. Дакле очовечење, оличавање, персонификација природних сила и појава, то је дивљаштво? Зашто? Јер „наука даје човеку појам о том, да је живот биља и животиња савршено различан од човечијег живота.” Зар мислите, да сваки дивљак у обичном стању мишљења није кадар боље разазнати живот биља и животиња од човечијег? Па зар тек наука „даје појам о савршеној разлици” човека и околне му природе? — На против, што се дубље упуштамо у науку, све већма увиђамо, да човечији живот почива на истим основним законима, на којима и животињски и биљни. Свака анализа прелази у својој крајности у синтезу. Свако дубље испитивање у сравњивој науци свршићете пре с уверењем о сличности, него о различности свега живота.
Тај пут, на који наука долази тек после дуге Одисеје аналитичке, природа га је отворила детињем оку ваших дивљака баш у тим персонификацијама народнога песништва. То није ништа друго, до урођена тежња човека, да се рашири по свој природи, да своју околину себи асимилује, то је онај нагон свакога детета, да све поједе, да је све „његово” што види; то је, на послетку, у душевеном свету једна појава основног физичког закона васељенског, закона гравитације. Та „детињаста” тежња може се у доцнијем развитку народа као и појединог човека умерити и ублажити, али избрисати никада. И она наука, која би се латила, да то учини, била би будаласта.
16. „Случај је често штетан за човека?“ — Али је често и користан. Већ по томе видите, да са случајем у естетици не можете никако изаћи на крај, а најмање у разлагању старогрчког појма о судби, а још мање у разјашњају новијег појма о трагичном. Пре би се могло допустити и доказати, да ни у животу, ни у природи нема случаја (слепог случаја, догађаја без повода), него што би се случај могао с разлогом унети у науку, а још мање у науку о уметности, о лепоти. — Она изрека јеванђелска, да „ни длака не падне са главе ваше без његова знања” има у себи научну језгру у песничком облику пророчанства, мистицизма.
17. Али и то је „усиљена и прека” дедукција из теорије о трагичноме и о трагичној кривици, што је ви критикујете. — Нико не каже, да је „сваки кривац, који погине,” јер онда би, не велим Дездемона, не велим Ромео и Ђулијета, већ н. пр. и Меркуције морао бити кривац; а то нити ко иште, нити може искати. Разговор је само о јунацима трагичним. Дездемона није јунак. Трагичност Ромеа и Ђулијете лежи у сукобу њихне превелике љубави са превеликом мржњом њихових породица, у њих је трагичност наравственога сукоба. — На послетку, ако се може казати, да овај или онај случај у животу не улази у коју естетичку дефиницију, тиме још није дефиниција оборена. Само ако би јој се противио који од већих песничких створова, од признатих узора, онда се љуља. Чернишевски није ни једног таког узора напоменуо.
18. И то се зар може рећи у нашем веку, кад људи падају тусућама као мухе по бојиштима? Зар је судба свакога рекрута, што га погоди тане, трагична? Зар је судба сваке бабе, што издахне за пећком, трагична? — И то ми се зове дефиниција, одредба! Зар ви не видите какав несмисао излази из те одредбе, кад се упореди са вашом одредбом лепога? „Лепо је живот,” „трагично је смрт;” дакле: трагично није лепо! Ви велите, да је Густав Адолф био трагичне судбине, ма да је „са свим случајно” погинуо. — Са свим случајно? Случајно је само, што је погинуо баш код Лицена, или што га је погодило баш ово или оно тане. Али кад човек опако лети у смрт, као што је летео тај северни Александар, онда би чудо било, да је у опште изашао жив из рата, особито из оне жестоке битке.
19. Да знате, колико бисте нам угодили тиме, ви бисте нам именовали бар једну из тог „већег дела трагедија Шекспирових;” у толико пре сте требали то чинити, што сте мало час исповедили, како „већи део производа вештине даје права додати: ужасно, што постиже човека, више или мање неизбежно је.” Како то, да је „већи део трагедија Шекспирових” у сукобу са „већим делом производа вештине у опште”?! Сад, или Шекспир није вештак, или — ви немате право. — У осталом ово цело правило, у ком се скупљају резултати дугог нагађања, колико је кратко, толико је у свакој врсти пуно надртости и аљкавости. На пр. ви велите: „чини се, да врло често само по навици тражимо у сваком производу вештине неопходни сутицај околности — — находимо — —.” Није нам ни на крај памети, да је то, тако рећи, увреда по осетљивог и радозналог читаоца, оставити га у најдубљој неизвесности у важном питању, од куд нама та навика? Је ли оправдана, или није? Можемо ли се, ако није, одвикнути од ње, или не можемо? — Зар вам се не слути, да је баш ту чвор целога питања, да је то она навика, основана у нашој природи, у склопу наших живила, што нам казује, допуњавати маштом својом оне празнине, изравњавати оне случајности и нескладности, што у животу и у природи често кваре армонију учинка? Зар вам се не слути, да је то баш оно, онај „призрак идеје”, што сте га ви у својој одредби лепога онако на пречац одрицали, а сад га и нехотице признајете у лику „навике.”
20. Овде је заиста једна ахилова пета немачке теорије. Чернишевски је осетио, да би то било сувише телеологично, сувише за човека удешено схватање, узимати, да је фантазија принуђена прерађивати лепоту објективне природе због њене непотпуности. Чернишевски је опазио ту ахилову пету, али кад је хтео згодити, промашио је. Да фантазија прерађује појаве природе,, то стоји: да су те појаве спољне природе обично непотпуне, несавршене, и то стоји. Али не стоји ово: да фантазија за то прерађује те појаве, што су непотпуне. Она би их по свој прилици прерађивала, да су још много потпуније, него што се то и Чернишевскоме чини, јер она то чини по органској потреби, по физиологијским законима оних чувила, оних живила, што посредују сазнавање и сећање у човека. То позитивно доказивати, одвело би нас далеко, морали бисмо и ми развити читаву теорију, што би премашило оквир обичне глосе, те морамо то оставити за други пут. За сад само још нешто о Чернишевсковом „амартемату.” У место да покаже лабавост логичне копче између „прерађивања фантазије” и „непотпуности објективне природе;” он се пребацује, те нас уверава прво, да је фантазија, што прерађује природу, патолођијски, болесни појав, — што није истина; друго нас учи, да је здрав човек потпуно задовољан и са осредњом природом, тако да му не треба баш ни мало фантазије, да је попуни, — што опет није истина.
21. Као што већ рекосмо, то, што ви узимате да је болестан појав, није ништа друго, до последица природне радње оних живила, што чине фантазију. Ви презирете фантазију, која се не задовољава ни с чим, не ћете да разговарате с њоме; као да има фантазија, која би се са свим задовољила с којим створом природе, кад га позна до краја, и као да то стоји до њене воље, задовољити се или не.
22. Да, само што онда, кад их позна „онаке, какви су,” престају бити лепи. Можда за то и јесте у мојсијевом постању прво познавање уједно и први грех, сеоба из раја, из царства лепоте, света фантазије. — Узмите сами какав леп видик, диван предео, што ће вас са једног или другог гледишта занети, а кад приступите оном дрвећу и стенама, па станете сваки предмет разгледати из ближе, станете га „познавати онаквог, какав је,” нестане лепоте и заноса, као да га никад није ни било. — Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни.
23. Благо ономе, ко то може. Али задовољити се с чим и увидети да је лепо, то је тек разлика. А разговор је о лепоти, а не о задовољству.
24. То вам нико не пориче, али о том овде није разговор. Разуме се, да ћете се ви та пре та после заситити гледајући ма најдивнији створ вештине; али, ма га гледао сто година, навек ћете морати признати, да је леп.
25. Ти примери не сведоче, да се „естетичко чувство” брзо и лако задовољава, већ на против, да је ретко дело, што ће га потпуно задовољити.
26. Зар не видите, да се уплећете у контрадикције? — „Естетичко чуство тражи што је ваљано, а не фантастичко-савршено!” Чим тражи оно, што је ваљано, онда се по себи разуме, да ће тражити све ваљаније и ваљаније па и најваљаније, а то је, од прилике, то ваше „фантастичко-савршено.”
27. То не доказује толико „реалност природине тежње за лепотом,” колико правилност радње природних сила, неодољивост природних закона. — У осталом позивамо се на своју 13. примедбу.
28. Како се то разуме? Јер ако мислите, да стоји до воље човека, „до каквог ступња је живот његов испуњен лепим и великим,” онда се варате; ако пак мислите, да стоји до састава, до личне нарави и снаге, онда нисте казали ништа, јер таки су људи заиста ретки.
​29. Ово је загонетка. Шта је то „дух догађаја?” Је ли повод? јесу ли последице? или је на послетку начин, којим се догађај збива? — Ако је ово последње, што је по фрази најприличније, онда је „дух догађаја” то исто што и „догађај.”
30. Ми ћемо се навек борити за уставност и уставне заводе; али тако жесток „уставобранитељ” не ћемо никад бити, да поверимо и пресуду о лепоти — „већини.” — У вас то још разумемо и праштамо; јер ви Руси толико сте жељни уставности, да бисте и лепоту уживали — уставним путем (што не би било непријатно, кад би етимон речи „устава” долазио од „уста”.)
31. То је са свим споредно питање, да ли је лепота у природи ређа или чешћа. Цело разлагање Чернишевскога, у осталом, није ни покушало оборити лођичке свезе између „напреднамерености” и „реткости,” што заиста постоји. — Што се тиче појединих примера, тужбом рафаиловом не може се никако доказати, да лепота није ретка у природи. То је баш један доказ и за онај „призрак,” на који је Чернишевски нападао обарајући дефиницију лепога. Верујемо, да би се сваки северни сликар занео за многим моделом, што би га Рафаило одбио; па Рафаило га ипак одбија, јер је већ имао лепших. Тако исто ће нас италијанска природа занети, ако долазимо из Русије; али дошавши са Антила или из источне Индије, не ћемо се тако заносити италијанском природом, као пре познавања веће лепоте. — Пример Отела и Макбета још је слабији. И ако узмемо, да је један вреднији од другога ипак знамо, да се ни Макбети не продају на меров.
32. Није тако. Што ми ретко, па готово и никада не налазимо савршенства, за то не мора бити, да га и не тражимо! На против: што га ређе, што га теже налазимо, тим га чешће, тим га жешће тражимо. На тој очевидној омани, на тој простој „ошипци,” ви назидасте читаво крило вашег знанственог дворца. — Ви се позивате на примењену математику. Истина, да се она задовољава са приближним количинама, али ипак тражи што веће приближење идеалној тачности, и на том тражењу оснива се управо напредак те науке или вештине. — Ни пример о научнику сваштару није најспретнији. Нико не тражи сваштара ни свезналица, али не за то, што би било тешко наћи их, већ за то само, што смо узели на ум, да сувишно раширење знања на многе предмете иде увек на штету дубине знања у појединостима, на штету самосталног замишљања и на штету осталога карактера.
33. То нема смисла. Зар између лепога и наказнага нема ничега, што не би било ни лепо ни наказно? У том се закључку огледа неспретност свега умовања, што се њим завршује. — Да је пупчина мора математичка мана, и да би морска пучина математички савршенија била, да је са свим равна, — то би врло тешко било доказати, теже можда, од противнога, т. ј. да је баш математички савршеније овако, него што би било, да је равно.
​34. Та баш из правила вашег искуства: similis simili gaudet излази, да нама индивидуална лепота за то годи, што је нама налик, нама свима; а то опет иде на апсолутно. Circulus vitiosus.
35. Позивамо се на оно што смо већ говорили о томе. Само бележимо признање према нашој 33 белешци, да уз „индивидуалност” иду „мане.” —
36. Свега може нестати, само оне снаге у човеку, што ствара све нове и нове лепоте и зида на старијем основу, те не ће нестати, док је човека, и на то сте заборавили.
37. Допустите, да вам кажем: Збогом, лаку ноћ. И нама би сваки изгледао смешан, који би хтео доказивати противно.

Извор

• Летопис Матице српске 1874. II. Књига 117. У Новом Саду: Српска народна задружна штампарија. Стр. 66-71.
  
• Летопис Матице српске 1875. Књига 118. У Новом Саду 1875: Српска народна задружна штампарија. Стр. 200-201.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 116 година.