Пред животом

Пред животом (Перед лицом жизни) Писац: Максим Горки, преводилац: Ђакомо

    Лицем у лице, према опором и суровом Животу стајаху два човјека. Њих живот бијаше обмануо.
    — Шта чекате ви од мене? упита их Живот — и један од њих започе с упорним гласом:
    — Опорост твојих противности ми је одвратна; мој разум се узаман упире, да продре у смисао бића, и мој дух је пригушен тамном неизвјесности. Па и ако ми разум каже да је човјек најсавршенији од свију створова…
    — Ама, зашто ти мене тражиш? прекину га Живот немирно.
    — Ја хоћу среће!?… и да би је могао остварити, треба да изравнаш и да помириш два противна начела у мојој души, а то су: моје „хоћу!” и твоје „требаш”.
    — Ти мораш да желиш једино оно што треба за мене да радиш; одговори му Живот сурово.
    — Не! ја не могу желити да будем твоја побједа! узвикну човјек. Ја, који би хтио да господарим, ја сам осуђен да живим под ропством твојих закона — зашто?…
    Тȁ објасни му мало лакше, рече онај који стајаше нешто ближе Живота. Али се овај не обазрије на тај његов приговор, већ продужи.
    Ја мислим, да имам бар права живјети упоредо с мојим жељама. Ја не ћу да будем ником по дужности ни брат нити његов слуга, већ по мојој рођеној вољи и увиђавности, не покоравајући се ником, једино моме располежењу. Ја нећу, да друштво располаже са мном и да му ја служим као какав мртав камен, који ће да навали на грађење тавница своје среће. Ја сам човјек; ја сам душа; ја сам дух и ја треба да будем слободан!…
    Стој! рече Живот с једним леденим осмјехом. Много си говорио и све што имаш још да ми кажеш већ ми је познато. Ти тражиш слободу. Добро. Зашто да је не добијеш! Хајде да се хрвемо. Однеси мегдан; постани мој господар и ја ћу ти бити роб. Тȁ, ти већ знаш с каквом се ја благошћу покоравам побједиоцима! Али, треба побједити! Осјећаш ли се довољно снажним да ме на мегдан позовеш, те да те ослободим тога ропства?! Јеси ли увјерен да ћеш нада мном однијети и побједу? Имаш ли повјерења у своју снагу?…
    — И човјек одговори забринуто:
Ти ме доведе у сукоб с мојом најчистијом унутрашњости; ти си заоштрио моју свијест која као оштрица душе проваљује у најдубље бездане мога бића пригушујући га.
    — Тȁ скреши му то мало одважније, шта му се ту ваздан жаљакаш, умијеша се његов друг.
    Али овај продужи:
    Нека ми твоја тиранија бар даде спокојство! Ох, пусти ме да бар окусим срећу!
    Живот се насмија неким осмјехом, сличном хладноме одбљеску мраза.
    — Кажи ти мени ово: Да ли ти од мене захтјеваш; или молиш милост?
    — Милост! тражим милост! одговори човјек као одјек.
    — Ти, даклен, кумиш и преклињеш, просјаче од заната! — али знај биједниче! Живот не дијели милостиња. А затим, зар се не сјећаш, да једно слободно биће а да ништа не мољака узима само моје поклоне!?… Ти, ти си само мој ћеиф; род моје воље. Једино је слободан онај, који се може уздржату од свих жеља, да се потпуно жртвује једној јединој изабратој мети. Јеси ли ме разумио?… А сада: марш!… одлази!
    И човјек разумједе. Повуче се као какво послушно псето. Дође машући репом до нога Живота, да понизно скупља мрвице од његове гозбе.
    А тада мутни поглед суровог Живота паде на онога, који му још ништа не рече и чије црте лица изражаваху доброту.
    — Што ћеш ме ти молити!?
    — Ја, не молим никог, ја захтјевам!
    — А, шта ли то?
    — Гдје је правда? Дај ми је!… затим ћу да узмем све сам. Сад ти захтјевам само правду. Ја сам дуго са стрпљењем чекао и то у бризи, у ноћи без сна и одмора. Чекао сам, али је дошао час!… Гдје је правда? Амо с њом!…
    — Узми! Ето ти је — нȁ! одговори живот немарно.

Извор

Срђ, 28. фебруар 1905. Год IV. Бр. 3. и 4. Стр. 121–122.