Први прелазак Црнога Ђорђа

Први прелазак Црнога Ђорђа Писац: Јован Хаџић

из Сербије у Срем, па у Крушедол манастир, пред немачко-турски рат, около године 1787.

Caelo Muѕa beat Sіc Iouіѕ іntereѕt optatіѕ epulіѕ іmpіger Herculeѕ
Horatіuѕ

Доста се крви проливало српске у окови турски,
Страдала невина деца у мајчиној утроби грозно,
Гнусним и блудом чистота оскверњена девице, брака;
Образ и закон, и црква и свеци погажени јавно:
Све је пропиштало ливајућ сузе у невољи горке.
Онда се подиже силна и храбра јуначина мишцом,
Петра и Марице врсни син Ђорђе, а потоњи Црни,
Ког је невидимо божија десница водила крепко,
Народу смућеном почев говорити небесним гласом:
„Докле ће српске нам падати жертва под јарости мачем?
Докле и светиња наша се газити ногама турским?
Докле јунаштво, поштење под кивним пропадати ножем,
Сваке без обране, освете праведне, накнаде, казни?
Драга, о жалосна браћо! Ја већ трпити нећу.
Врату ми с’ неће у гвоздени јарам свирепа врага.
Ако је драго вам, чујте ми светлу и велику тајну,
Која дубоко у прсима мојима скрива се давно:
Дететом кад сам Новкове чувајућ пасао свиње,
Гором и долином тамо и амо ја ходио много,
Једном седећи изнад Кубршнице умором свладан,
Хладом и дебелим гранатих дрва покривен ја онде
Према жубору сладосном, знате ви, воде текуће,
Тврдо сам засп’о, а свиње су ањале долом и гором.
У сну чудесним околне ми планине синуше зраком;
Лишће с’ узвијаше дувањем с истока сунца на запад;
Нада мном два се указаше трептећа сјајношћу лица.
Кожа ми с’ јежи, и сад ми се споменом подижу власи,
Како сам светог упазио краља Студеничке лавре,
И с њим Архангела Гаврила, весника божеске тајне.
Око ми није схватало небесне красоте лика,
Срце и душа, сва природа внутрења тресла се од стрâ;
Кад ал’ благе и силне им речи зазвонише озгор:
„ „С нама је Бог, чуј, храбри се! Беде и туге је доста!
Бог хоће, небо и свеци, турска да престане сила.
Ти ако верујеш тврдо у Бога, сакрушићеш врага.
Све може храброст вољом са божијом здружена крепко.
Данашњи дан ће одсудити снагу ти мишце и духа.
Даље ће т’ Мајка Анђелија тамо упутити млада,
Гдино вам браћа под праведним скиптром уживају срећу.” ”
С тим је ишчезнуо сан, и света и небесна лица.
Јошт ми се срце и чувства од страве повратила нису,
Ал два велика хрта сад прогоне хучно ми стадо;
Погледам: Турчина спазим бесна на великом хату
Како силовито нагони керове, бије пиштољем.
Два ми се прасца већ гушише крвљу, пенушише с’ други.
Срамно ми с’ учини трпит без освете силу и љагу.
Бога се сетим и свеца, и живо сад к мосту похитим.
Кленом заштићен десној на обали потока брза,
Премда ми с’ груди стешњавале, страшнога Турчина свалим.
Црном са крвљу он избљува погану зверску му душу;
Трупина лежа у праху, и једва у кршје је свучем,
Светла скинувши јој ватрена ножа и удесне пушке.
Крв су заметнуле свиње, а коња сам пратио натраг,
Кријућ оружје у шупљем деблу, а тајну у грудма.
Тако се воља испунила свеца и божија прва,
Срца и мишце ми удесне снага се јавила скоро.
Ићи ми стоји сад тамо где кажу да живе јошт Србљи,
Свете остатке и поштују Мајке Анђелије верно,
Фрушка где гора се, чувајућ светиње, кулама блиста.
Који вас верује Бога и свеца, нека је са мном,
Свирепост коме је драга, нек’ остаје турском у јарму!”
Сви сад повикаше гласно: „Ми за тобом хоћемо, Ђорђе!
Кад те је вишња снагом укрепила десница божја;
Тебе кој’ остави, онога Бог ће оставит и светац!”
Тајно се спремише људи, и жене, и деца и старци.
Дрвена веће зашкрипаше кола кроз шуму и гору;
Рикање, блејање с мекањем смешане даваху гласе.
Мила Загорица с местима краснима остаде пуста,
Скровито село Жабаре у кориту ливаде тучне,
С брзом Јасеницом, кићеном ваљаоницама многим,
Ђорђе где слатка детињства му забавне проведе дане,
Крадом избегоше, турска клонивши се страшнога хана.
Остаде црква Стефанова, Опленац зађе с Тополом;
Већ и Космаја с Неменикућама прођоше срећно;
Авала с Порчином кулом са истока јављала с’ горда;
К Дубоком више Остружнице дођоше здраво и мирно,
Где су починули умором свладани, прелазу спремни.
Брзо им Сава са Сремом с указала очима жељним,
Где ће поумљену достићи мету и дахнути душом.
Али зложељна је Судбина ту се испречила кивно:
Или је Сатана старцу уселио пагубне мисли,
Или се срце потрзало слашћу прадедске му земље,
Ил’ му се дугим зар ропством к слободи затупило чувство,
Петар, кајући се, Ђорђеви бабо, жељаше се вратит;
Озбиљом стаде одвраћати сина и гомилу света:
„Ми ли смо људи под седима власима? Камо нам разум?
Када се варати дајемо једном неискусном дечку,
Коме у жилама крв ври, душа с’ у пламену вије,
Те му је тесна постојбина, тражећи широка света.
Гди сам се родио, младе проживио с другови дане,
Ту нек’ ме, стара, са старима љубима покрије земља;
Сербије унуци да се по гробној ми играју трави!
С ове ја земље ни крочити нећу за Ђорђевим трагом.
Он ако слушати неће, не било му никада трага!
Ви ћете турског нештедећег жертва постанути мача
Пре него ногом на обалу ступит узможете Саве.
Идем ја јавити Турком шта сте наумили саде
Скорошћу муње похитаће јаросни к плену и крви.”
Трепет и страх по народу прође, и жубор се диже:
Жене су, прси бијући, проливале потоке суза,
Деца завришташе, уздишу старци, у бризи су људи,
Зло јер је вратити с’ натраг, горе не вратити с’ бедним.
Ђорђе пак, стегнув од жалости срце, поче:
„Мили родитељу! Шта ти рече, да од Бога нађеш?
Мало ли зар нам је страдања, туге и невоље тешке?
Мало л’ од векова с неслоге крви с’ српске?
Побуне, претње се прођи, и врати с’, о врати се амо.
Гди нам је божије сунце осветлило путове довде,
Ту ћеш зар ти се упињати црни навлачити облак?
Сироте пиште, ах, небесна страши се гнева и стрепи!
Вечите правде, знај, око је будно. О, врати се натраг!”
Не слуша родитељ молбе ни совјета млађана сина;
К планини већ је окренуо лице и Турцима спеши.
Смутња у народу расте, и брига се диже и јаук.
Моле и заклињу, помоћи траже од Ђорђа и мајке.
Онда и Марица, руке небесима ширећи, врисну:
„Оде ах, оде, и сад ће се невине ваљати жертве,
Љутих кад вукова севати очи са мачима почну.
Ја ако погинем с мојега супруга поступка ружног,
Нека бих: правда би небесна рајем насладила м’ душу;
С нас ал’ кад страдају људи, вечно нам пропада душа.
Ено, да, ено га, одлази, неће, ах, неће се вратит!
Жалосна мајка ти, Ђорђе, која те родила сина!
Оца ти устави силом лепе кад не слуша речи.
Десница гди ти је бодра, с оружјем удесно око?
Тамо га шиљи гди Турци му неће саслушати гласа!
Проста не била ти утроба моја и мајчино млеко!
Оде, ах! Оде! И сад ће се невине ваљати жертве.”
Огњеном Ђорђу је веће ускипила жестока крвца:
Трипут је подиг’о, спустио десницу снажну недвижим,
Тешко јер срцу је слатку раскинути природе свезу.
Нужда ал’ гвоздена свагда и свагди је мењала закон:
Плачем сиротиње многе му с’ срце растрзало силно,
Оца и матере клетва раздвајала душу и чувства;
Сва се потресала природа: к небу сад севнуше очи,
Верном па другу је пружио цев смртоносну са речма:
„Биј! да не страда толики нам народ. Боље он један.
Ако је правда и божија воља, погодити хоћеш!”
Плану и састави нишан, и згоди удаљена старца.
Паде, и с душом се растаде; црна га покрила земља.
Опојан он је у спроводу цркве и закона српска.
Жена и син му јошт залише гробницу сузама топлим;
Јаре и овцу за душу му заклаше; делише бедним’.
У то и тамна се спустила ноћца са звездама сјајним;
Сава је путнике примила, Срему с’ прикупише срећно,
Леже где свети остаци Кнеза и деспота српских.
Тек што је с јутра од истока стазе осветлило сунце,
Ђорђе Крушедолу цркви, к Мајки Анђелији дође,
Вољу да испуни божју, Архангела, светог и краља.

1838.
Милош Светић (Јован Хаџић)

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 192-196

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Хаџић, умро 1869, пре 155 година.