По осми пут

По осми пут  (1941)  Писац: Димитрије Љотић

12-Х-1941. г.

Није то било давно. Али толико се догађаја, и још како огромних, у том раздобљу догодило, да изгледа као да 9. октобар није био пре седам већ пре седамдесет година.

Али и ако тако удаљен, он остаје незаборављен и чак ни осенчен. Напротив, сви догађаји после њега објашњавају се њиме.

9. октобар 1934. године погодио је Југославију посред срца.

Ми смо додуше, погрешно тумачећи тешки плач што се чуо од Сплита преко Загреба до Београда, а одатле по васцелој земљи, судили да су се злочинци преварили, и да Југославија није погођена.

Али речи које је Краљ умирући изговорио стварно, (или су се пак само причуле онима око њега што је опет исто) нису биле аманет (као што се мислило), већ опомене Стражара који се смењује и који закорачивши с оне стране видљивог, види и оно што долази, па још налази, ужаснут виђењем, снаге да проговори само две речи, које показују неисказану страхоту догађаја који наступају.

Он је дрхтао за живота свог над својом земљом. Гледали смо својим очима једне вечери на Хан-Пијеску како му се бурно груди дижу и спуштају од тешког узбуђења што му причини кратка визија тешке судбине њене. Изнад свега другог, његовог личног и породичног, он је имао пред собом земљу своју.

Он је осећао свим својим бићем да јој је баш Он, и нико други, Домаћин. Сви други могу мислити на себе и своје, он сваком својом мишљу мора сваки дан и сваки сат бити искључиво везан за своју краљевску мисију.

Али две сметње су постојале: једна изван њега, друга у њему.

Изван њега је постојао сплет организациони, тајни и јавни. Тај сплет је имао једно за циљ: Краљ је украс, лутка, Величанство, али неодговорно и зато немоћно. Краљ не може бити Домаћин. Домаћин ће бити хиљадуглава охолократија^[a] и партија, само Краљ то бити неће.

А она у њему је била трагичнија: он није јасно, будући претеча свију других националних револуција, видео како ће је извести. Он је знао јасно да не може натраг, али није видео јасно како ће ићи напред.

Отуда је лако, као Гордијев чвор његов велики имењак, пресекао ону прву препреку и показао се јавно и смело своме народу у својој домаћинској улози и био сузама усхићења и оданости поздрављен одиста одушевљено на Бадњи-дан 1929. године. Божић је те године био одиста везан с радошћу коју је давала нада да ће Краљ са Народом својим поћи путем, за којим је све живо жудело, о коме су слутње слатке шапутане речима неисказаним више наше Земље, по чијем Небу су „прилике” давно навикле да говоре народу својим језиком.

Али оне друге препреке нису биле тако слабе као прве и с њима се Краљ борио од тог Божића па све до своје смрти. Он је падао и дизао се, грешио и исправљао се, тражио, налазио, губио, опет тражио, — али прави пут није нашао.

Осећала се његова херојска воља да нађе, — да победи себе (супротно онима који све побеђују, само не себе). И сигурно би то и било. Дело би изникло из хаоса сумње и колебања би нестало, светлост сазнања би их разгонила, да у Марсељу, у уторак 9. октобра 1934, није злочин, у тами подземља припреман, пресекао живот Краља Александра. Његово убиство су плели сви они који нису хтели да краљевски Херој пронађе прави пут свој и своје земље.

Требало је да Југославија остане само по форми национална држава, али не и народна држава. Требало је да Југославија остане само оквир, натпис, наречена али недоречена мисао, празна правна љуска без органске садржине. Требало је зато да народ остане без вере, расут као стадо расуто без домаћина, без пастира.

Отуда су и јавни и тајни непријатељи запањени 6. јануара силином и снагом краљевског геста, већ 7 јануара отпочели да рију и снују да се Краљ заплете у хаос и не избије на прави краљевски пут.

Нису одмах помишљали сви на смрт његову. Дуго се нису сложили. Једни су мислили да ће га вратити натраг, други да ће га учинити својим, трећи су се надали на замор и немоћ његову. Али сви су напослетку видели да су им наде без основа, да је Краљ упоран и неуморан у свом делању и стремљењу ка правоме путу. Тада је одлучено да се конац живота његовог пресече.

Не знам да ли ће кадгод пред људе изићи тачна историја подземног рада који је довео до Краљевог убиства. Али кад буде познато утврдиће се то што смо напред извели да је Краљ пао само зато што се није хтео одрећи своје домаћинске улоге и што је упорно тражио себе у њој и њу у себи и био вазда на стази која га је право жељеном циљу и водила.

Једном, у мају 1931, кад писац ових редова наваљиваше на свог Краља да прихвати нацрт будућег уређења земље, упита Краљ:

— А реците ми, молим: има ли у којој год земљи тај систем који предлажете?

— Место одговора, Величанство, дозволите Ви мени да поставим друго питање: да ли сте Ви петог јануара питали себе: да ли у којој земљи има шести јануар?

— Нисам.

— Е па како хоћете, Величанство, да сад излазак из 6. јануара личи на решења која себи дају друге земље? Сасвим правилно Ви шестог јануара нисте поставили то питање. Ви сте видели невоље своје земље и за њих сте тражили решење. Сад морате исто тако. Ви сте шестог јануара били револуционар иако Краљ. Не бих Вам, вероватно, уочи тог дана то саветовао са разлога које сам Вам другом приликом износио. Али Ви сте то учинили с великим успехом. Сад морате ићи до краја и извести своју краљевску револуцију, дати трасу будућег пута своме народу онако исто оригиналну као што је оригиналан био и шести јануар, као што су историја Ваше Земље и Вашег Народа, дух и стремљења његова оригинални, а не копија и плагијат ма чијег духа, поретка, историје.

— Имате право, — одговори Краљ. — И сам увек видим то и тако. Нема другог пута него тај што је.

Али тај пут није нађен до 9. октобра. Рекли смо и зашто. Упорна воља пак да се нађе плашила је многобројне непријатеље и одлучила смрт несаломљивог Хероја.

Тог дана је Југославија бачена низ стрму раван која се завршавала амбисом.

Сасвим обичне, а не пророчке, очи су то могле видети. Сасвим обичан ум је то могао открити.

И то под једним условом: да у срцу има љубави за свој народ. Без тога је све било невидљиво и неразумљиво, чак је могло изгледати и потпуно безопасно.

Краљ херој је имао ту љубав. Они после њега нису је, изгледа, имали.

Краљ херој се због тога, грешећи и падајући, исправљао и дизао и хитао путу спасења. Они после њега су мирно и хладнокрвно, као чистокрвни Енглези, пустили да држава и народ клизе низ ону стрму раван у провалију пропасти и ропства.

Краљ херој би ту пропаст избегао. О, то ми сви што смо га познавали добро знамо. То осећа цео његов народ и данас. Поред свију лутања и грешака, у Краљу је била снага несаломљива, смелост неустрашива, пожртвованост изненађујућа, а све је излазило из љубави непресушиве и осећања домаћинске одговорности према отаџбини и народу.

***

Има једна фотографија Краљева коју би велики неки уметник требао да овековечи на платну.

У неком селу србијанском он иде с неколико сељака. Раскопчан му шињел, а он корача и сав се предао слушању приче једног средовечног сељака. Краљ сагао главу и слуша предано и предивно, како је само он умео да слуша чак и ствари тешке и непријатне, које би његови министри, начелници, секретари или чак и пандури окатегорисали као „опорочавање власти”.

Јер он је Домаћин ове земље био и то хтео бити свом снагом својом. А домаћин мора да види, да чује и да осети.

То су му оспоравали једни. У томе су га спречавали други. На томе су га убили трећи.

И истинита историја наше земље, кад буде написана, утврдиће да су све невоље које су нас после тога запљуснуле тако обилато, и дошле зато што је у Марсељу 9. октобра 1934. погинуо Краљ Александар.

А да је у нас остало више способности да непосредно изражавамо себе, а мање другога, опет би негде у Шумадији, као онај спомен-камен Стевану Високом, нашла будућа покољења запис:

„Благоверни Господин и Краљ. Добри и благи и слатки Господин!
О тешко оном ко га на овоме месту виде мртва!”

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Напомене

1. Владавина руље

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.