Page:Simo Matavulj - Tri pripovijetke.pdf/15 — разлика између измена
→Непрегледано: Нова страница: — 9 — царин откаса вукући папуче, дјечко за њим; сви с тротоара збише се у гомилу, на моје чуђ… |
|||
Статус стране | Статус стране | ||
- | + | Прегледано | |
Тело стране (за укључивање): | Тело стране (за укључивање): | ||
Ред 1: | Ред 1: | ||
— 9 — |
— 9 — |
||
царин откаса вукући папуче, дјечко за њим; сви с тротоара збише |
царин откаса вукући папуче, дјечко за њим; сви с тротоара збише се у гомилу, на моје чуђење, пред вратима мајорове куће. |
||
се у гомилу, на моје чуђење, пред вратима мајорове куће. |
|||
Њеки промукли глас одонуд викну: |
Њеки промукли глас одонуд викну: |
||
Ред 8: | Ред 7: | ||
— Зовите жандара! |
— Зовите жандара! |
||
Али други мушки, снажан глас, чистијем црногорским акцентом, |
Али други мушки, снажан глас, чистијем црногорским акцентом, надвика све: |
||
надвика све: |
|||
— А што ће ти жандар? А божа ти чиста вјера, да ми није |
— А што ће ти жандар? А божа ти чиста вјера, да ми није ноге поганити, бих ти надава ногу!. . . Ај, погани, никовићу један! |
||
ноге поганити, бих ти надава ногу!. . . Ај, погани, никовићу |
|||
један! |
|||
Одмах за тијем раздвоји се гомила пред вратима и кроза њу |
Одмах за тијем раздвоји се гомила пред вратима и кроза њу изиде и отиде на ниже човјек њеки, осредњег раста, плећат, са сјекиром о рамену. На њему бјеху панталоне од дебела сињег платна, црвен појас и кошуља сва знојава. Колико га назријех, учини ми се и средовјечан и бркат. |
||
изиде и отиде на ниже човјек њеки, осредњег раста, плећат, |
|||
са сјекиром о рамену. На њему бјеху панталоне од дебела сињег |
|||
платна, црвен појас и кошуља сва знојава. Колико га назријех, |
|||
учини ми се и средовјечан и бркат. |
|||
Сусједи се доста дуго забавише на мјесту, коментујући до- |
Сусједи се доста дуго забавише на мјесту, коментујући до- |
Тренутна верзија на датум 4. октобар 2016. у 15:45
Ова страница је лекторисана
— 9 —
царин откаса вукући папуче, дјечко за њим; сви с тротоара збише се у гомилу, на моје чуђење, пред вратима мајорове куће.
Њеки промукли глас одонуд викну:
— Зовите жандара!
Али други мушки, снажан глас, чистијем црногорским акцентом, надвика све:
— А што ће ти жандар? А божа ти чиста вјера, да ми није ноге поганити, бих ти надава ногу!. . . Ај, погани, никовићу један!
Одмах за тијем раздвоји се гомила пред вратима и кроза њу изиде и отиде на ниже човјек њеки, осредњег раста, плећат, са сјекиром о рамену. На њему бјеху панталоне од дебела сињег платна, црвен појас и кошуља сва знојава. Колико га назријех, учини ми се и средовјечан и бркат.
Сусједи се доста дуго забавише на мјесту, коментујући до-