Катанска буна — разлика између измена

Пређи на навигацију Пређи на претрагу
нема резимеа измене
Ненад, Миле и још десетак поштених мајстора и трговаца дигоше се, те одоше преко моста тамо у логор, да моле за сиромаха чичу, да кажу да је невин као дете, да никоме никад не натруни, да је добар и поштен. Ја вас затворих овде у соби, па одох у собицу; тамо клекнух и мољах се Богу, да им буде на помоћи, да избави чичу, да распе бездушнике и прислушнике и свакога који о злу мисли.
Кад стигоше у логор, дуго су чекали, док их изведоше пред војводу. Он сеђаше пред шатором и пушаше, а око њега — нећу да помињем имена оне наше небраће. Они, непоменици, већином су данас под земљом, а мишљаху, кукавиде, никад краја њиховој сили и подвали. Чувајте се добро, децо, да за вама не ропће свет, да вам се гробова с гнушањем не клоне. Њихови гробови обрасли и травом и трњем, нико да их данас побуса. А ово што их је живих, сами се себе стиде, клоне се света ка' љиљаци светлости. Презрење и мрак, то је плата таким безделницима.
Војвода дуго сеђаше и ћуташе, димове пушташе час ређе, а час као облак брзо један за другвм. По-давиоПодавио ноге на пиротском ћилиму, па мрко погледаше то на лулу пљоснанату, то у оштре шиљкове сзојихсвојих јеменија. Донеше, те пред њима испи кафу максузију из шарена филџана у сребрну зарфу. Око шатора самртна тишина, сваком се језик завезао, као да ни~ гденигде говорити ни знао није. Само се тамо поиздаље чујаше рзање хатова, што их сеизи тимараху.
И Бог зна колико би се још тако ћутало да се ком-шијакомшија Ненад не осмели те рече:
— Господару!
Али он ни беле, само га оштро погледа, рекао би, пресећи га хтеде.
— Ми смо до тебе дошли, ако си нас вољан при-митипримити, господару! рече Ненад, па поче као давати знак осталима да се уклоне.
пресећи га хтеде.
— Код мене су, браћо, сваком врата отворена, по-чепоче војвода тако ласкаво и благо, да се није и на-смехнуонасмехнуо, ви бисте рекли, е се неко заслонио за ње-говањегова плећа, па беседи.
— Ми смо до тебе дошли, ако си нас вољан при-мити, господару! рече Ненад, па поче као давати знак осталима да се уклоне.
Ми смо то и чули, господару, па зато и дођо-смодођосмо да те видимо, и да те молимо.
— Код мене су, браћо, сваком врата отворена, по-че војвода тако ласкаво и благо, да се није и на-смехнуо, ви бисте рекли, е се неко заслонио за ње-гова плећа, па беседи.
— А каква вам је невоља, браћо?
— Ми смо то и чули, господару, па зато и дођо-смо да те видимо, и да те молимо.
— Велика невоља, господару, велика! повикаше сви у глас.
— А каква вам је невоља, браћо?
— Грђа бити не може, наставиће Иенад, пошто се остали стишаше. Ако овако и даље потера, господа-ругосподару, онда боље угарак у чаршију, а чељад у планину. Грехота је с кривог да праведни страда. С божје стране молимо те, да не слушаш сваку и свакога. Бог нас дао свакојаких, кукоља вазда међу пшеницом, али му не дај да овлада — та коров је коров! Ето и наш кукавац чича Остоја .. .
— Велика невоља, господару, велика! повикаше сви у глас.
— Не говори о њему док те нисам ћутању научио!
— Грђа бити не може, наставиће Иенад, пошто се остали стишаше. Ако овако и даље потера, господа-ру, онда боље угарак у чаршију, а чељад у планину. Грехота је с кривог да праведни страда. С божје стране молимо те, да не слушаш сваку и свакога. Бог нас дао свакојаких, кукоља вазда међу пшеницом, али му не дај да овлада — та коров је коров! Ето и наш кукавац чича Остоја .. .
— Али, господару!
— Не говори о њему док те нисам ћутању научио!
— Стари је то лис, једва ми је и пао у гвожђа. Али, наместићу угурсузину, несавитљива плећа; до-стадоста се је, пас, ребрио по овом ђавољем гнезду .. .
— Али, господару!
— Не, не тако, господару, поче Ненад мало ва-тренијеватреније, Шабац није нигде био гнездо ђавоље, а опет ти велимо ево сви у глас: чича Остоја није кри>вкрив! Ко-ликоКолико смо ти, господару, сви ми сагрешили, толико V,и он. Ил' њега отпусти, ил' и нас повежи: па што буде њему, нек' буде и нама. Али, он да гине и тру-нетруне, а ми да живимо и скрштених руку да гледамо, то би, господару, била и грехота и срамота. Ми те и опет лепо молимо, ослободи чича Остоју.
— Стари је то лис, једва ми је и пао у гвожђа. Али, наместићу угурсузину, несавитљива плећа; до-ста се је, пас, ребрио по овом ђавољем гнезду .. .
0О њему више ни једне, још му нисам ни судио! рече војвода, па ућута, поглед спусти преда се и по-■чепоче пуштати све чешће и чешће димове. Доња би му усна час по задрхтала, а чело би се све јаче и јаче набирало.
— Не, не тако, господару, поче Ненад мало ва-треније, Шабац није нигде био гнездо ђавоље, а опет ти велимо ево сви у глас: чича Остоја није кри>в! Ко-лико смо ти, господару, сви ми сагрешили, толико V, он. Ил' њега отпусти, ил' и нас повежи: па што буде њему, нек' буде и нама. Али, он да гине и тру-не, а ми да живимо и скрштених руку да гледамо, то би, господару, била и грехота и срамота. Ми те и опет лепо молимо, ослободи чича Остоју.
— А зар њему треба суда, господару? говораше Ненад. Зар га ниси видео да је жив умро? Остарио, ослабио; нема га кожа, кост. Па овај страх! Пусти бар да мирно очи склопи, и да му она јадна старица свећу придржи. Ево нас свију ...
— 0 њему више ни једне, још му нисам ни судио! рече војвода, па ућута, поглед спусти преда се и по-■че пуштати све чешће и чешће димове. Доња би му усна час по задрхтала, а чело би се све јаче и јаче
— Сви за њ добри стојимо! повикаше сви у глас.
-;набирало.
— Ха, ха, ха! смејаше се мучки војвода, још да вас је два пут толико, па вам га не бих дао на веру. Знам ја добро вас Мачване: двориће и протераће се-дамседам господара до подне, а седам од подне. Не бих дао једног Гружанина за сву вашу Мачву и По-Поцерину.
— А зар њему треба суда, господару? говораше Ненад. Зар га ниси видео да је жив умро? Остарио, ослабио; нема га кожа, кост. Па овај страх! Пусти бар да мирно очи склопи, и да му она јадна старица свећу придржи. Ево нас свију ...
— Хе, хе! јетко се насмехну чичица Ненад, погле-дапогледа у друштво, па у војводу. Лако ти је, господару, збијат' шалу с нама невољнима. Да ја седим пред тобом, а ти да стојиш преда мном, Бога ми те не бих тако вређао, господару. Али шта му знаш; дана ти је власт, а имаш и силе, можеш радити како ти срце говори. Само не заборавлЈајзаборављај да смо браћа твоја, да смо једна крв. Тако ми Бога, не бисмо 'вако ни везира молили, а ми ето у тебе, нашега брата, тра-жимотражимо да нам пустиш оног старог изнемоглог патни-капатника. Знаш ли, господару, да је и он у своје младо до-бадоба крајинио тамо око несрећне Дрине, па сад да га своја браћа везују и бију. Ако је већ до тога дошло, онда или да гинемо сви, или да се турчимо.
— Сви за њ добри стојимо! повикаше сви у глас.
— Шта велиш? цикну војвода.
— Ха, ха, ха! смејаше се мучки војвода, још да вас је два пут толико, па вам га не бих дао на веру. Знам ја добро вас Мачване: двориће и протераће се-дам господара до подне, а седам од подне. Не бих дао једног Гружанина за сву вашу Мачву и По-
— Велим да није лепо како си започео. Сапео си човека ни крива ни дужна. Је ли то правда, је ли то закон? Јесмо ли ми Турци, или смо Срби; јесмо ли стока, или смо људи? Јесу ли ово оцеви, или су бе-ћарибећари и бескућници? Немој тако, војводо, немој тако, крв наше деце тужиће те пред Богом; Бог је кад-кад и поспор, али достижан. Стићи ће те његова на-знаназна, кад јој се најмање узнадаш. Ако нам чичу не пустиш, проклет да си и од нас и од наше ...
церину.
То му беше последња, јер у тај мах докопаше га војводини самсари, осуше на њега кундаке и церићсцериће. Јаукн'о је, сиромах, два три пута, а затим му из-немогнуизнемогну глас. Миле и остали уклонише се у онај мах од оних насилника. Кад је хтео заклонити јаднога Ненада, отисну га нека војничина кундаком у ребра тако, да се одмах обнесвешћен стропоштао на траву. Кад је после неколико тренутака к себи дошао, осе-тиоосетио је ужасан бол од крвничкога ударца, а кад је по-гледаопогледао унаоколо, није опазио близу себе никога. Дру-говиДругови се разбегли, војвода улегао у шатор, а Ненад је можда у тај мах негде крчао, стењао и Богу душу давао под ударцима, који би били сувишни и за нај-јаченајјаче лавове, а камо ли за јаднога и слабога — човека.
— Хе, хе! јетко се насмехну чичица Ненад, погле-да у друштво, па у војводу. Лако ти је, господару, збијат' шалу с нама невољнима. Да ја седим пред тобом, а ти да стојиш преда мном, Бога ми те не бих тако вређао, господару. Али шта му знаш; дана ти је власт, а имаш и силе, можеш радити како ти срце говори. Само не заборавлЈај да смо браћа твоја, да смо једна крв. Тако ми Бога, не бисмо 'вако ни везира молили, а ми ето у тебе, нашега брата, тра-жимо да нам пустиш оног старог изнемоглог патни-ка. Знаш ли, господару, да ]е и он у своје младо до-ба крајинио тамо око несрећне Дрине, па сад да га своја браћа везују и бију. Ако је већ до тога дошло, онда или да гинемо сви, или да се турчимо.
 
— Шта велиш? цикну војвода.
::::::::VI.
— Велим да није лепо како си започео. Сапео си човека ни крива ни дужна. Је ли то правда, је ли то закон? Јесмо ли ми Турци, или смо Срби; јесмо ли стока, или смо људи? Јесу ли ово оцеви, или су бе-ћари и бескућници? Немој тако, војводо, немој тако, крв наше деце тужиће те пред Богом; Бог је кад-кад и поспор, али достижан. Стићи ће те његова на-зна, кад јој се најмање узнадаш. Ако нам чичу не пустиш, проклет да си и од нас и од наше ...
 
То му беше последња, јер у тај мах докопаше га војводини самсари, осуше на њега кундаке и церићс. Јаукн'о је, сиромах, два три пута, а затим му из-немогну глас. Миле и остали уклонише се у онај мах од оних насилника. Кад је хтео заклонити јаднога Ненада, отисну га нека војничина кундаком у ребра тако, да се одмах обнесвешћен стропоштао на траву. Кад је после неколико тренутака к себи дошао, осе-тио је ужасан бол од крвничкога ударца, а кад је по-гледао унаоколо, није опазио близу себе никога. Дру-гови се разбегли, војвода улегао у шатор, а Ненад је можда у тај мах негде крчао, стењао и Богу душу давао под ударцима, који би били сувишни и за нај-јаче лавове, а камо ли за јаднога и слабога — човека.
Отац вам је, драга децо моја, једва домилио кући. Чим је дошао, пао је на душек, а бејаше побледео као жути лимун. Хладан га зној пробијаше по челу, а угашеним очима тражаше час мене, час вас. Видех, жалосница, да му добро није, па цикнух колико ме грло ношаше. Нагох се на њ, а он ми узе руку и ућуткаваше ме; очи му се наводниле сузама.
VI.
— Куку Миле, брате слатки, шта ти је? почех га питати, а он ми показа леву страну испод пазуха. Раскопчам га и уклоним кошуљу. Јаој мени, шта ви-дехвидех! — грдне модрице по витим ребрима. — А који те душман удари, ударила га сабља по срцу? — Он само заиска хладан облог, па заћута као сињи камен. Ту ноћ не преспавах са сестром, непрестано мењасмо облог за облогом. Кад бејаше тако пред зору, ухвати га сан. Сестра сгсе диже и седе на моје место, ја одох те прилегох мало. Како бејах уморна, сан ме завара. Спавам, а сневам: Учини ми се, као да се сруши једна страна од кутњега зида. Поплашена скочим и про-тремпротрем очи, погледам на ону страну, ал' зид стајаше здрав и читав исто као пре. Неће бити добро, поми-слихпомислих у себи, а хладна ми се гуја сави око срца. Суза сузу сустизаше. Вас двоје се бесте пробудили. Ја одох да вам спремим доручак.
Отац вам је, драга децо моја, једва домилио кући. Чим је дошао, пао је на душек, а бејаше побледео као жути лимун. Хладан га зној пробијаше по челу, а угашеним очима тражаше час мене, час вас. Видех, жалосница, да му добро није, па цикнух колико ме грло ношаше. Нагох се на њ, а он ми узе руку и ућуткаваше ме; очи му се наводниле сузама.
Још не беше добро ни ославио дан кад чух јаку лупу на нашем капиџику. Сестра искочи напоље, ал' мени се ноге скратиле, па ни крочити. Никакво до-бродобро не слутих. Сестра одбрави, а зло те у кућу: де-сетакдесетак момака наоружаних до грла, а међ њима и наш комшија Перко, са шишаном у руци и некаквом јатаганчином за појасом. Кад га видех, планух од гњева и једа, па стадох на кућевни праг.
— Куку Миле, брате слатки, шта ти је? почех га питати, а он ми показа леву страну испод пазуха. Раскопчам га и уклоним кошуљу. Јаој мени, шта ви-дех! — грдне модрице по витим ребрима. — А који те душман удари, ударила га сабља по срцу? — Он само заиска хладан облог, па заћута као сињи камен. Ту ноћ не преспавах са сестром, непрестано мењасмо облог за облогом. Кад бејаше тако пред зору, ухвати га сан. Сестра сг диже и седе на моје место, ја одох те прилегох мало. Како бејах уморна, сан ме завара. Спавам, а сневам: Учини ми се, као да се сруши једна страна од кутњега зида. Поплашена скочим и про-трем очи, погледам на ону страну, ал' зид стајаше здрав и читав исто као пре. Неће бити добро, поми-слих у себи, а хладна ми се гуја сави око срца. Суза сузу сустизаше. Вас двоје се бесте пробудили. Ја одох да вам спремим доручак.
— Како имаш образа, нечовече, да ми на праг сту-пишступиш? повиках на Перка, а он, кол'ко беше опак и не-ваљаоневаљао, опет ушукутри, па окрсте главу да ме не гледа.
Још не беше добро ни ославио дан кад чух јаку лупу на нашем капиџику. Сестра искочи напоље, ал' мени се ноге скратиле, па ни крочити. Никакво до-бро не слутих. Сестра одбрави, а зло те у кућу: де-сетак момака наоружаних до грла, а међ њима и наш комшија Перко, са шишаном у руци и некаквом јатаганчином за појасом. Кад га видех, планух од гњева и једа, па стадох на кућевни праг.
— Је ли газда Миле код куће? повикаше момци.
— Како имаш образа, нечовече, да ми на праг сту-пиш? повиках на Перка, а он, кол'ко беше опак и не-ваљао, опет ушукутри, па окрсте главу да ме не
А шта ћете с њим? Нема с вама никака рачуна; викнем им ја.
гледа.
— Али има господар. Нек' изађе амо напоље. __Он је болестан.
— Је ли газда Миле код куће? повикаше момци.
— Он је болестан.
— А шта ћете с њим? Нема с вама никака рачуна; викнем им ја.
Болан или здрав, мора господару, повикаше, па у тај мах ме двојица одгурнуше те посрнух и је-дваједва се одржах на ногама.
— Али има господар. Нек' изађе амо напоље. __Он је болестан.
Изведоше вам оца онако болна, боса, гологлава. Сестра цикну, а ја у кукњаву. Она докопа фес, а ја обућу, те за њим. Он, жалосник, једва корачаше, један га вођаше, а други, јаој! час па би га гурнуо.
— Болан или здрав, мора господару, повикаше, па у тај мах ме двојица одгурнуше те посрнух и је-два се одржах на ногама.
Изведоше вам оца онако болна, боса, гологлава. Сестра цикну, а ја у кукњаву. Она докопа фес, а ја обућу, те за њим. Он, жалосник, једва корачаше, један га вођаше, а други, јаој! час по би га гурнуо. Не знам како се сестра прикучи те му главу покри, а ја пустих обућу на пут, па што игда могох потрчим за њима. Перко, крвник, шапну две три (едномеједноме до њега, а тај ти се окрете те на нас повика: Натраг, жене, куда сте потегле; вас господар не зове! — То рекав, отисне ме назад и ја падох на чагљевит пут. Смрче ми се у онај мах, и да имадох ножа, бих га, нечовека, посред срца. ПоглсдахПогледах на све стране и за-помагахзапомагах; али свет се од зла уклонио, нигде никога.
Једва домилим кући. Вас обоје застанем пред ку-ћомкућом, ллачетеплачете и вичете: отац, мати! Били сте и гладни ни необучени. У онај мах вас и не погледах, седох на праг и закуках. Ви се искуписте око мене. Сеђасмо и кукасмо као сироте, нигде никога да нас утеши, да нас разговори. Свет се престравио, па на чаршији нико ни да се помоли. Напослетку стегнем срце, о-бучемобучем вас и нахраним, па собом поведох право у ло-горлогор. Ти, Стаменка, била си још веома нејачка, па си једва корачала; више сам те за собом вукла, него што си ножицама ходила. Баш код џамије на баиру застанем сестру где седи на камену, разбарушену, поцепана фистана, а сву окаљану прашином са ули-цеулице. Главу беше наслонила на лакат, махаше главом и промуклим гласом кукаше и нарицаше. Одем и се-днемседнем поред ње, наместим јој косу и стресем прах са хаљина. Ћутах и ћутах, па онда мукло закуках:
— Црна Видо, шта си дочекала, душмани ти кућу раскућише, кам им у срце! Упропастише тебе и децу, пропаст их снашла! Што ћу и како ћу тужна, јад их поморио! Како ли ћу децу очувати, не имали их! Како ли ћу тугу проболети, бол им у срдесрцде! Како ли ћу од сад горко живети, горска им у дом улегла!
И још бих онде седела и кукала, да од некуда не искрсну Циганка Фата. Та Туркиња често ми пома-гашепомагаше суботом; кад нас опази, приђе, па од чуда ћу-тићути, не трепће. Сад се, децо, погрбила од старости, а онда је била пуна и јака као планина: онај велики орман с долапом у кухињи сама је уклањала, сама намештала, кад год се прало и кречило, а из бунара извлачила би по толико ведара, не одмарајући се,. Зато је и данас свагда радо дочекујем ракијом, ка-фомкафом, а ако је време ручку — ручком. И ви, децо, немојте је никада одбити са нашега прага, кад и ја већ будем тамо код оца.. Гадно је то: бити неза-незахвалан.
— А што сте се ту осамиле, лепе моје хануме? Што ли кукате? А где ти је газда? А деца? — Ја јој испричам моју црну тугу, а њој, децо, грунуше сузе на очи. Хоџа викну са мунарета, а она у тај мах оде у једну турску кућу и изнесе крчаг са студеном во-домводом, те се написмо. То је било све што смо тога дана узели у уста. После нас не хте оставити за цело вре-мевреме оне моје велике несреће. Бог нека јој се одужи, кад буде на ономе свету!
хвалан.
Више сам се пута канила са сестром у логор, али нас ни близу не хтеше пустити. Молила сам, закли-њалазаклињала, плакала, али све то беше узалуд, не поможе ништа. Никога не пуштаху у поље. И ја, и Ненадо-вицаНенадовица, и чича Остојина баба, и много других жена све из побољих кућа, сеђасмо тамо на бајиру и плакасмо, али нам се нико не смилова. Они, који би имали ми-лосрђамилосрђа, не смедоше нас ни погледати, свак' се скла-њашесклањаше, да га не снађу исти таки јади.
— А што сте се ту осамиле, лепе моје хануме? Што ли кукате? А где ти је газда? А деца? — Ја јој испричам моју црну тугу, а њој, децо, грунуше сузе на очи. Хоџа викну са мунарета, а она у тај мах оде у једну турску кућу и изнесе крчаг са студеном во-дом, те се написмо. То је било све што смо тога дана узели у уста. После нас не хте оставити за цело вре-ме оне моје велике несреће. Бог нека јој се одужи, кад буде на ономе свету!
Поче на земљу падати мрак. Кроз поведрину про-виривашепровириваше тамо амо по гдекоја звездица. Са иетокаистока пун месец осветљаваше нас бледе и измождене. Као слике од камена сеђасмо све до зоре на бајиру, и као у гадне сабласти каква страшна сна, гледасмо тамо у беле шаторе и оне паклене ватре стражарске, што се виђаху на градскоме пољу.
Више сам се пута канила са сестром у логор, али нас ни близу не хтеше пустити. Молила сам, закли-њала, плакала, али све то беше узалуд, не поможе ништа. Никога не пуштаху у поље. И ја, и Ненадо-вица, и чича Остојина баба, и много других жена све из побољих кућа, сеђасмо тамо на бајиру и плакасмо, али нам се нико не смилова. Они, који би имали ми-лосрђа, не смедоше нас ни погледати, свак' се скла-њаше, да га не снађу исти таки јади.
 
Поче на земљу падати мрак. Кроз поведрину про-вириваше тамо амо по гдекоја звездица. Са иетока пун месец осветљаваше нас бледе и измождене. Као слике од камена сеђасмо све до зоре на бајиру, и као у гадне сабласти каква страшна сна, гледасмо тамо у беле шаторе и оне паклене ватре стражарске, што се виђаху на градскоме пољу.
::::::::VII.
 
Сутрадан, у највећој тишини, сахранише нашега честитога комшију Ненада. Беше, јадник, покривен платном од главе до пете, те му не могосмо видети изгрђено лице. И данас кунем безбожне руке, које се могоше огрешити о његову свету душу. Гроб је ње-говњегов тужба, коју сваки дан чита плаво небо. Онај што му се молимо, нека буде милостив судија крвником и безделником.
А отац ваш, драга моја децо? И он је сутра- дан већ био под нашим кровом. Како му онда сиро-махусиромаху прострех постгљупостељу, више је не наместих, док га мртва не изнеше у вечно смириште, тамо у доње-шорско гробље, где нема лажи и опадања, где је и најжешћи Вучићевац миран као питомо јагњешце. И не знам што се овај свет тако силно диже један на другога? Зар нећемо напослетку сви у једну њиву божју, у државу мира и истине? Кажем вам, децо моја, клоните се заваде и кавге! То је зла и опака редња, заразнија и од оне куге. Редња бесни и пре-беснипребесни, децо, ама раздор прелази с колена на колено, обилазећи често неваљале кривце, а таманећи добре и невине душе. Хај, хај, када тај паклени род не би сазревао на сунцу наше лепе питоме земљице!
И старога чича Остоју, престрављенога и злостав-љеногазлостављенога, отпустише кући. И он је, децо, наскоро био међу блаженима. Свети мученик изгледаше као сенка на самртном столу. До последњег часа скакаше са постеље, бегаше од прозора и светлости, забрављи-вашезабрављиваше врата, викаше и мољаше, да га заклоне од зли-ковацазликоваца, што пружаху руке да га воде крвнику на мучење. Час по би се загледао у греду од слемена, у-кочиоукочио утрнуле зенице и не мичући очним капцима, скочио и викнуо: — Ево их, беж'те да вас не окрзне јатаган, да вас ђулад не разнесе као птичију! — У том је страху и испустио своју безазлену душу и о-тишаоотишао Богу на истину.
Напуни се Шабац удовица. Народ се ућута; куће, донде широм, притворише се. Свак' се снебиваше у својему куту, и мољаше Бога, да га не окачи какво изненадно зло. Како онда ишчезоше састанци и села, још ни данас, децо, не повратише се. Сумња и неве-рицаневерица улегла у свет, и Бог један знаде да ли ће јој кад год бити краја, да ли ће се икад откравити наша о-хладнелаохладнела срца?
Да вам још причам како Вучић смаче Богићевића, како се хајка дигну на катане, те их до једнога са-тршесатрше у шумама каменичким? 0О том', децо, већ и књиге пишу, шта памтим ја, женска глава, коју ето саломио дерт, измождио несавладљив бол. Читајте их, или не! — не читајте злокобне књиге, не кужите се нашим страшним, неваљалим добом. Нека с нама у гроб легне и нашег доба коб, и никада јој нога не стулила у овај свети крај! Да Бог сахрани народ и господара од метежника, које заслепљује сујета и страст; нека би се утулио огањ освете, прогонства; свагда међу народом, као браћом рођеним, цветао најмириенији цвет слоге, договора. Нека би нас једно другом приљубила узла љубави и вере, узла, коју ни сабља сече, ни огањ пали, ни злурадиоци кидају. У такој заједници свагда је и предраги Бог, који нека би сад и вазда био и остао закрилник наше лепе зем-љеземље, па и ваш, моја драга прељубазна децо, те живели на дуго у добру, па се своје старе мајке сећали, и свога честитога оца, Бог да му душу прости!
 
</poem>
=== Напомене ===
 
* Ова песмаприпиветка је први пут објављена у листу Србадија 1876, бр. 1-7, и збирци ПесмеПриповетке II, 1863Панчево, стр1879. 39
 
=== Извори ===
 
* ''Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела'', Књига првачетврта, страна 479-4853. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
 
{{ЈВ-аутор|Милорад Поповић Шапчанин|1895}}

Мени за навигацију