Пут у просидбу — разлика између измена

Извор: Викизворник
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 25: Ред 25:
— Е, и то ми се допада! А зар ти можеш судити о изврсности какве женскиње, кад јој још ни лица не видиш, а камо ли да си јој омирисао ћуд?
— Е, и то ми се допада! А зар ти можеш судити о изврсности какве женскиње, кад јој још ни лица не видиш, а камо ли да си јој омирисао ћуд?
— Бре, тако се обукла, продужио би мој Сима, да чисто не могу с ње ока да скинем.
— Бре, тако се обукла, продужио би мој Сима, да чисто не могу с ње ока да скинем.
Догађало се више пута, да женска коју мој пријашин почне насумце хвалити, нема ни цртице од лепоте, која би што значила, а камо ли какве дражестн у чему год. Шта више, он је за неком, па још удови-цом, толико лудовао, да сам му морао пребацива-ти, да то већ спада у лудост. А тек та удовица ма-зала се по образу — да Бог сахрани, косу је имала офарбану, а зуби — црњи су били од суседног мач-ка, јер кад развуче успијене усне, онда се у усти чини не друкчије, него да видиш гробницу. Доста сам му предиковао, док сам му избио из главе ту назо-ви љубав; просуо сам за ту багателу толико речи, да би из њих какав побожан мисионар могао сачинити једно слово, којим би и саме Хотентоте опростио не-знабоштва.
Догађало се више пута, да женска коју мој пријашин почне насумце хвалити, нема ни цртице од лепоте, која би што значила, а камо ли какве дражести у чему год. Шта више, он је за неком, па још удовицом, толико лудовао, да сам му морао пребацивати, да то већ спада у лудост. А тек та удовица мазала се по образу — да Бог сахрани, косу је имала офарбану, а зуби — црњи су били од суседног мачка, јер кад развуче успијене усне, онда ти се у усти чини не друкчије, него да видиш гробницу. Доста сам му предиковао, док сам му избио из главе ту назови љубав; просуо сам за ту багателу толико речи, да би из њих какав побожан мисионар могао сачинити једно слово, којим би и саме Хотентоте опростио незнабоштва.
Но опет зато имао је мој буразер Сима нешто бла-годарно у своме срцу, које је на толике љубави било раскомадано. Та племенитост састојала се у томе, што је између силних јараница једну највећма волео, као оно султан што одликује своју фаворит-султа-нију од осталих својих суложница у харему.
Но опет зато имао је мој буразер Сима нешто благодарно у своме срцу, које је на толике љубави било раскомадано. Та племенитост састојала се у томе, што је између силних јараница једну највећма волео, као оно султан што одликује своју фаворит-султанију од осталих својих суложница у харему.
Тај бисер Симине љубави становаше у једној ва-рошици крај Дунава, где има различитих већих шко-ла. Мој напрсник ђаковао је негда у тој варошици и још онда стекао је наклоност једне госпођице, која живљаше преко пута од његовог стана. Та његова л^убазница била је кћи једног већег пензионисаног полицијског чиновника и знала је више језика. Бар он ми је за њу тако причао; ако што лажем, он је крив.
Тај бисер Симине љубави становаше у једној варошици крај Дунава, где има различитих већих школа. Мој напрсник ђаковао је негда у тој варошици и још онда стекао је наклоност једне госпођице, која живљаше преко пута од његовог стана. Та његова љубазница била је кћи једног већег пензионисаног полицијског чиновника и знала је више језика. Бар он ми је за њу тако причао; ако што лажем, он је крив.
Али мало стрпљења, па ћемо боље познати то дра-го створење.
Али мало стрпљења, па ћемо боље познати то драго створење.
Једне недеље овога лета, баш по ручку, дође Сима мојој кући, па испивши кафу којом га је понудила моја мајка, баци се срдито на диван, и поћутавши за неколико тренутака, проговори:
Једне недеље овога лета, баш по ручку, дође Сима мојој кући, па испивши кафу којом га је понудила моја мајка, баци се срдито на диван, и поћутавши за неколико тренутака, проговори:
—Знаш шта је; ово се више трпети не може; ја сам науман да се женим. У овој нашој дерној варо-шици ама нема отњуд ништа за уживање, ни оку, ни уву, ни срцу. Ово се не зове живот. Живот без уж&-вања, то је проста вегетација. А ја ако ћу живети и расти као печурка, онда се могу погодити гдегод у селу за говедара; бар по пољима и стрњикама сло-бодније се дише, а и зјалити може се, куд се год чо-веку прохте. Но кад сам се већ казвао гослодином, оно нека ме враг носи, само не могу трпети овако празно, дуго време, без икаквога задовољства. С то-га сам закључио, да се женим; и то ћу да просим мо- ју давнашњу љубазницу, за коју сам ти приповедао, да живи у оној варошици тамо на Дунаву. — Но, шт\. велиш, како ти се то допада?
—Знаш шта је; ово се више трпети не може; ја сам науман да се женим. У овој нашој дерној варошици ама нема отњуд ништа за уживање, ни оку, ни уву, ни срцу. Ово се не зове живот. Живот без уживања, то је проста вегетација. А ја ако ћу живети и расти као печурка, онда се могу погодити гдегод у селу за говедара; бар по пољима и стрњикама слободније се дише, а и зјалити може се, куд се год човеку прохте. Но кад сам се већ назвао гослодином, оно нека ме враг носи, само не могу трпети овако празно, дуго време, без икаквога задовољства. С тога сам закључио, да се женим; и то ћу да просим моју давнашњу љубазницу, за коју сам ти приповедао, да живи у оној варошици тамо на Дунаву. — Но, што велиш, како ти се то допада?
— Нисам баш противан, одговорим му; само бих ти имао нешто приметити.
— Нисам баш противан, одговорим му; само бих ти имао нешто приметити.
— А шта?
— А шта?
— Да не узимаш ту девојку. Ко зна да л' те још воли; а не стојим добар ни за то, да је икад хтела свиснути од силне љубави за тобом.
— Да не узимаш ту девојку. Ко зна да л' те још воли; а не стојим добар ни за то, да је икад хтела свиснути од силне љубави за тобом.
— Е, то ти можеш говорити, јер је добро не по-знајеш.
— Е, то ти можеш говорити, јер је добро не познајеш.
— Како му драго, само је прошло више година, од како не чепате једно око другог, а при том...
— Како му драго, само је прошло више година, од како не чепате једно око другог, а при том...
— Шта?
— Шта?
— Ти си личан и угледан младић, а имаш нешто и поприличне гаже па држим, да би се нашла каква партијица бар са једно својих четири пет стотииа дуката.
— Ти си личан и угледан младић, а имаш нешто и поприличне гаже па држим, да би се нашла каква партијица бар са једно својих четири пет стотииа дуката.
— Каквих пет стотина дуката! викну срдито мој стари колега, и бацивши једно писамце пред меие на сто, настави: Зар вреде што дукати наспрам ова-квог писма, које је написано руком највернијег на свету срца; читај га, па ћеш видети, да ти савет не вреди, ама ни по луле шајкашког крџака!
— Каквих пет стотина дуката! викну срдито мој стари колега, и бацивши једно писамце пред мене на сто, настави: Зар вреде што дукати наспрам оваквог писма, које је написано руком највернијег на свету срца; читај га, па ћеш видети, да ти савет не вреди, ама ни по луле шајкашког крџака!
— Е баш да видимо, рекох му ја, па отворим пи-смо, да га прочитам. У оригиналу гласило је овако:
— Е баш да видимо, рекох му ја, па отворим писмо, да га прочитам. У оригиналу гласило је овако:
„Драги мој Симо
„Драги мој Симо
здравствуј
здравствуј

Верзија на датум 25. април 2014. у 15:10

Пут у просидбу
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


Датотека:SapcaninMilorad.jpg

Пут у просидбу


I.

   Има људи који се за тили часак могу заљубити. Да не тумарам далеко, ја вам одмах могу за то представити потпун доказ у лицу мог давнашњег друга Симе, који је у свако доба расположен, да ствара нове и нове љубави. Што год је у вароши лепотица, свака је била његова љубазница, макар један дан, или бар за неколико тренутака. Има их, који му то верују, али ја никако не. Ако нико, ја вам тачно могу казати, да он управо и не зна шта је то љубав, јер околности које га одушевљавају на наклоност према овој или оној женској, нису баш такве, да би се могле узети за искре, које би запалиле љубав чак до срца. Не једанпут рекао би он мени, кад би опазио какав китњаст венчић од девојака:
   — Аох, славу му, па да се човек не заљуби код тако шарених пауница! Погле само, како су се дотерале — могле би цара дочекати! Видиш ону у плавом руху — та ми се јако допада: либаде, фес, дукати, бајадер — све то тако спретно стоји, да би је чисто човек појео.
   А кад бих га ја по моме обичају запитао:
   — А Бога ти, за коју ти то говориш, кад је тако уздижеш у звезде?
   А он би онда мало збуњено додао:
   — Ону што стоји с леве стране.
   — Коју то?
   — Та ону, што је окренула леђа, па гледа тамо у раскршће.
   — Е, и то ми се допада! А зар ти можеш судити о изврсности какве женскиње, кад јој још ни лица не видиш, а камо ли да си јој омирисао ћуд?
   — Бре, тако се обукла, продужио би мој Сима, да чисто не могу с ње ока да скинем.
   Догађало се више пута, да женска коју мој пријашин почне насумце хвалити, нема ни цртице од лепоте, која би што значила, а камо ли какве дражести у чему год. Шта више, он је за неком, па још удовицом, толико лудовао, да сам му морао пребацивати, да то већ спада у лудост. А тек та удовица мазала се по образу — да Бог сахрани, косу је имала офарбану, а зуби — црњи су били од суседног мачка, јер кад развуче успијене усне, онда ти се у усти чини не друкчије, него да видиш гробницу. Доста сам му предиковао, док сам му избио из главе ту назови љубав; просуо сам за ту багателу толико речи, да би из њих какав побожан мисионар могао сачинити једно слово, којим би и саме Хотентоте опростио незнабоштва.
   Но опет зато имао је мој буразер Сима нешто благодарно у своме срцу, које је на толике љубави било раскомадано. Та племенитост састојала се у томе, што је између силних јараница једну највећма волео, као оно султан што одликује своју фаворит-султанију од осталих својих суложница у харему.
   Тај бисер Симине љубави становаше у једној варошици крај Дунава, где има различитих већих школа. Мој напрсник ђаковао је негда у тој варошици и још онда стекао је наклоност једне госпођице, која живљаше преко пута од његовог стана. Та његова љубазница била је кћи једног већег пензионисаног полицијског чиновника и знала је више језика. Бар он ми је за њу тако причао; ако што лажем, он је крив.
   Али мало стрпљења, па ћемо боље познати то драго створење.
   Једне недеље овога лета, баш по ручку, дође Сима мојој кући, па испивши кафу којом га је понудила моја мајка, баци се срдито на диван, и поћутавши за неколико тренутака, проговори:
   —Знаш шта је; ово се више трпети не може; ја сам науман да се женим. У овој нашој дерној варошици ама нема отњуд ништа за уживање, ни оку, ни уву, ни срцу. Ово се не зове живот. Живот без уживања, то је проста вегетација. А ја ако ћу живети и расти као печурка, онда се могу погодити гдегод у селу за говедара; бар по пољима и стрњикама слободније се дише, а и зјалити може се, куд се год човеку прохте. Но кад сам се већ назвао гослодином, оно нека ме враг носи, само не могу трпети овако празно, дуго време, без икаквога задовољства. С тога сам закључио, да се женим; и то ћу да просим моју давнашњу љубазницу, за коју сам ти приповедао, да живи у оној варошици тамо на Дунаву. — Но, што велиш, како ти се то допада?
   — Нисам баш противан, одговорим му; само бих ти имао нешто приметити.
   — А шта?
   — Да не узимаш ту девојку. Ко зна да л' те још воли; а не стојим добар ни за то, да је икад хтела свиснути од силне љубави за тобом.
   — Е, то ти можеш говорити, јер је добро не познајеш.
   — Како му драго, само је прошло више година, од како не чепате једно око другог, а при том...
   — Шта?
   — Ти си личан и угледан младић, а имаш нешто и поприличне гаже па држим, да би се нашла каква партијица бар са једно својих четири пет стотииа дуката.
   — Каквих пет стотина дуката! викну срдито мој стари колега, и бацивши једно писамце пред мене на сто, настави: Зар вреде што дукати наспрам оваквог писма, које је написано руком највернијег на свету срца; читај га, па ћеш видети, да ти савет не вреди, ама ни по луле шајкашког крџака!
   — Е баш да видимо, рекох му ја, па отворим писмо, да га прочитам. У оригиналу гласило је овако:
„Драги мој Симо
здравствуј
Од онога дана када смо се растали па све до данзс непрестанце тужим за тобом и умрећу ако ме не уз- меш, јер горим у жељи да ти паднем на груди као вечно
твоја до гроба
Јулија"
(Датума није било, но у оваквим стварима није ни нужан).
— Но, како ти се свиди? Јеси ли се уверио да не-маш право, што си ми давао упуство без икаквих основа?
— Све је лепо и красно, одговорих му доста озбиљ-но; ја против љубави и твоје и њезине немам нп-шта, премда се ни њој не могу поклонити као таквој која ће вечно трајати. Само знам, да љубав буде и прође, ње нестане као воде на топлом дану; али кад настану тешки дани брачног живота, па особито ако га Господ Бог благослови са богатим породом, е, онда држим да је добро дошла која пара, ако се нађе залишна у сандуку. У осталом женидба је ствар, која се искључиво тиче женика и невесте, а другог никога, па ради, како те памет учи. Међутим ја ћу ти бити у свако доба на руци.

II.

0к1ит, [ас(ит. Већ сутрадан дигнемо се ја и Си-ма у просидбу. Кад смо прелазили Саву код шабачке царинарнице, према кленачком кордуну, сунца није било, него се по небу надали тамо амо погусти обла-ци, а у њима овде онде сијао је по који светао гру-мичак, загрејан зрацима, који нису могли да продру кроз облак.
Сељаци су возили, а ја сам крманио. За леђима. остао нам је Шабац, прва варош у Србији, после Бео-града. С десна црнио се код обале шабачки град, по готову саме развалине.
Сима је гледао тамо амо, и кад смо пришли к сре-дини, а он се посади на једну препречну даску у чам-цу, узе преда се тамбуру, која се донде одмараше у путничкој торби, и удесив сићане жице, стане сви-рати, па онда из свег грла певати пипиревку. Кад је отпевао неколико стихова, прекине му певање један од веслара.
— А Бога ти, господине, кад умеш тако лепо да певаш, а да ли си слушао како је та пеша постала?
Сима погледа мене, а ја њега. То нас је питање обојицу изненадило.
— Е видиш, продужи возар даље, мени је мој ба-бо причао за ту песму, да је врло стара, и да је поста-ла у времену, кад су овладали Турци нашим кра-јевима.
Ми га сви радозналим погледом посматрасмо, а он настави даље:
— Кад се Турци укопитише у нашој земљи, а они ти ударише намет на вилајет. Осим других покора, један паша изда заповест, да му се сваког вечера до-веде у конак млада девојка. У једном селу била је врло лепа девојка, и звала се Пипиревка, па кад је на њу дошао ред, да иде силеџији, и мајка је у суза-Јиа и тешком болу очешљала и послала, све је село жалило за лепотом девојком, и своју тугу увије у песму:
„Биров виче кроз сво селО; Сви сељани сакупљени, Само нема Пипиревке. Пипиревку мајка спрема, Е,м је спрсма, ем проклиње: Пипиревко, грешна ћсрко, Сад те мајка очешљала, Па те еише не чешљала!"
Овде приповедач стане, и ми ућутасмо.
За мало и чамац приспе обали и ми доста сневесе-љени са весларевог причања изађемо на баир.
Крај воде стајаше један Сремац. Бич је држао у рукама. Имао је на глави шешир са големим ободом, а по прслуку пуцета сјајна од жутога туча. За јаком црвенела се лула са дугачким као палац камишем и жутим заклопцем. Мало даље од њега стајаху кола са испрегнута два парипа.
— Хоћеш возити? упита га Сима.
— Хоћу. — Куда ћете?
— У Руму.
— У Руму — хм — даћете ми четири форинта шајна.
— Четири, четири — само да нас добро возиш.
— Та ти се не бригај, возићу те као на димшићу. Од мојих коња нема бољих у целом Подлужију.
— Е, видећемо, рече Сима, па онда, сместивши на-ше багаже у уска сремачка кола, позове ме те се на-местисмо и одмах се кренемо.
Многи и знате и не знате, како возе Сремци. Сто-га ћу онима, који не знају казати да је наш брат из Срема врло халовито гонио своје коње, те за тили, тако рећи, часак дођемо до Јарка. Кад смо лагано прелазили мост код тога села, употреби наш кочијаш, да коју продивани.
Ја сам са Симом баш говорио о данашњем рату између Данске и савезних сила, и корили смо поли-тику енглеску, која је по готову и изазвала Данску на рат, па се сад чини и невешта, да помогне крај-њем очајању.
— Ви се о рату разговарате? запита нас Сремац, пушећи лулу дуваном, што га је међ прстима исекао.
— Та говоримо о некој земљи што се зове Данска, прихватим ја као узгред, јер у тој држави данас се ратује; но то се нас слабо тиче.
— А знате ли, Бога вам, да ли су наши солдати ушли у Јутланд? запита ме Сремац сасвим озбиљно, па онда стане тражити кремен у појаеу.
Ја погледам Симу, а он мене. Можете мислити ка-ко нас је изненадило то питање од стране проста чо-века, за кога би се рекло, да не зна добро ни где је Рума, а камо ли Јутска, што се пружила чак у се-верно море.
— Али вере ти, откуда ти знаш за Јутланд? запи-там га и не одговоривши му на питање.
— Та знате, господине, ја сам био тамо горе, док је трајала баталија по Шлезвику и Холштајну, па кад. ме, у једној ватри, обранише, ево овде у леву руку, а мене онда са једним транспортом самих мародија лошљу доле.
— 0 гле чуда, и ти си баш био у данашњем рату? наставим ја.
— Дакако да сам, мој господине; осам је година прошло, како служим цара, а ове је већ настала и друга година, од кад сам дошао у резерву, па ипак још ни пролеће није настало, а мене одазваше, те сам ишао на војну. Чудна боја, господине, што га претрпесмо код Фридериције, где ме Данци ранише из пушке, јер зло гађају, да их Бог сахрани!
— А из кога си села, пријашине? упитам га даље.
— Из Добринаца.
— Доиста ми чудно долази, ти из Добринаца, па да тумараш чак по Шлезвику.
—Е мој господине, кад сам ти отишао тамо, не знаш како ми је било. Жена и нејак пиљеж остао код куће, а знате каква је пролетос била оскудица у хра-ни, па сам, верујте, хтео свиснути од терета. Кад сам ушао у ватрена кола, мислио сам: е, Петре, што би би, сад никад више не виде ти твојих Добринаца, ни твоју жену, ни твоју децу, а ни твоје коње, што си злопатио као ђаво целу јесен и зиму, само да их са-чуваш да не мањкају, или да не дођу на румски ва-шар. Па опет данас, хвала Богу, настави даље, по-што је скинуо шешир и прекрстио се, ја сам данас опет у свом добру код своје жене и деце; а за то не-мам ником другом захвалити, до једноме Богу, ком сам се увек крепко молио.
— Моли му се и од јако крепко, рекнем ја; ко ће боље него Бог. Шта и шта не наврзе се на човека, па Бог опет све на добро окрене.
— И ја тако велим, господине, рече сасвим меким гласом Сремац, па онда ободе коња, те смо у бурни-јем трку дојездили у Руму, него што су јурили коњи у Ахиловим колима, кад је за њих привезао мртва Хектора, те с њиме беснио око тројанских бедема.
У Руми смо ноћили, а сутра зором кренемо се у ва-рош, где је живела госпођица Јулија, што ћемо да је лросимо.

Ш.

Одсели смо у једној од најодличнијих механа. Ту се преобучемо. Мој прика имао је целу преобуку од боје „хавана", а на глави шешир од флорентијске сламе. Изгледао је прилично нобел, тим више, што је узрастом био врло голем а при том сувоњав. То што је мршав, чинило је, те је био више озбиљнији и пикантнији. И ја сам био доста драстично обучен. При том сам имао на глави француску капу од беле свиле са правим ободом с преда. Нисмо оскудевали ни на рукавицама и црним блонерским ципелама.
Избије полак на једанаест.
— Таман време, кад треба да учинимо посету, рек-нем ја Сими.
И кренемо се таки његовој љубазници.
Оставивши пијацу за леђима, уђемо у једну доста стешњену улицу. На лево, покаже ми Сима кућу, где становаше његово злато, те окренемо тамо, Сима на-пред а ја за њим. Он се сваки час мењао у боји, и јед-ва је имао снаге, да повуче доле браву на вратима, што воде у двор.
Кроз кухињу улазило се у собу.
Застанемо једно девојче, где баш меси „на супу". То је била куварица; но није била плаћена, него је, што но кажу, узета под своје. Чим је опазила Симу, таки га је познала.
__0, гле господина Симе! Једва вас познадох. От-
куда ви тако?
— Је ли стара госпођа унутри?
— Ту је. Изволите. Сима пође к вратима.
— А где је госпођица? запитам ја служавку мало тишим гласом.
Она, или се збунила, или јој није било у интересу да лаже, тек она мени лришанс:
— Та знате, господине, фрајла је баш сад устала и умива се.
Сима куцне на врата, и тек после једно по мину-та, чујемо: „херајн". Дакле уђемо унутра.
— 0 хер Кнежевић, откуда ви тако? Баш ми је особито драго, што вас видим, почне говорити стара госпођа, трудећи се да нас лепо предусретне; а овај господин зацело и он је из Србије?
— Јест, то је мој пријатељ, чиновник код државног суда.
— Особито ми је мило, настави стара госпа; изво-лите еести, рече, па онда пружи обојици руку и пока-же диван, што је стајао међу два прозора, пред ко-јима висаху завесе од врло тамне материје.
А кад смо сели узме Сима реч:
— А где је госпођица Јулија? Зацело није код куће?
— Та ту је, него је, знате, устала јутрос врло рано. Имамо у башти разна цвећа, па је на уранку раса-ђивала, јер је пала кишица. Но ја сам је већ дала звати.
Овако нам је говорила Јулијина мати и не узимају-ћи у обзир, да ни увече ни изјутра није било кише, и ако је било небо не облачно, него што но кажу, подмлађено. А није узимала на ум ни то, да сад ни-је време, кад се расађе меће у земљу.
Но ми се нисмо противили томе извињењу. После једне четврти часа уђе госпођица.
Госпођица Јулија уђе са неким величанством, то јест, копунила се у толикој мери, као да је каква француска виконткиња. Зар мислите да је притрчала своме драгом Сими? Боже сачувај! Та то би био крајњи безобразлук! Са сакривеним смехом поздра-вила нас је, па се онда посади на столиду.
Сима ме погледа. Шта ми је тиме хтео рећи, нисам се могао сетити.
— Гле, како стс се јако изменили, господине, рек-не госпођица; да ми нису казали, да сте ви, ја вас не бих ни познала.
— А ја на против, одговори Сима, ја бих вас поз-нао, да сам дошао и још четрдесет година доцније, јер сам врло добро сачувао успомену на вас.
— Верујем, верујем. Има који су врло доброг пам-ћења, но ја све брзо заборављам. Али смем ли вас питати, откуда тако изненада?
Сима се збуни, а ја приметивши неку дволичност, прихватим, ударив у лаж:
__Идемо у Нови Сад, а отуда ћемо право у Пешту
по неким државним пословима.
__Тако, то ћемо још до Будима моћи заједно.
__Шта, зар ви мислите ићи у Будим?
__Јест. То је воља мога будућег супруга, који је
доктор, јер је рад, да лето проведемо у тамошњим купатилима.
Стара госпа, не знам да ли случајно, оде у кујну, а мој прика запита:
— Зар сте ви већ испрошени?
— Јесам, баш пред вече онога дана, кад сам пред подне добила ваше писмо у ком ми јављате, да ћете доћи, да ме даривате.
— Но па зар нисте могли отказати господину док-тору, кога за цело нисте добро познавали као мене?
— Јесте, господине; али ви сте се пријавили пис-мом, а он је дошао лично, што више вреди.
— Знам. Но ви сте мени писали, па онда, зар сте заборавили на нашу стару љубав? Бар сте са те стране могли бити сигурни!
— Као на врбовом клину, помислим ја у себи; па онда станем и даље гледати кроз прозор, нерад бу-дући да сам на сметњи ни једном ни другом.
— Драги мој господине, настави Симина љубаз-ница даље, на нашу љубав нисам смела много пола-гати. То ми је дало повода ваше ћутање кроз пуних осам месеца. Што сам вас последњим писмом звала, то сам чинила једино зато, да знам на чему сам; дру-го зато, што ми се за онда није појавила друга при- лика, па сам држала, да ми је требало и са вама за-довољити се, јер вас не мрзим.
Сима се мењао у лицу, но опет зато није прекидао разговора.
— А зар сам ја био што но реч у скарту? Ако ни-ко неће онда тек на мене ред?
— Не баш тако, одговори госпођица Јулија доста збуњено; али нисам тако јако тежила за вама, јер не марим да се удам у Србији.
— А што? запита је Сима.
— Што је свет тамо врло прост, па за ноблес и бонтон неће ни мало да зна. А ја волим један сахат живети међ изображенима и васпитанима, него да у-живам за дуго Бог зна какво задовољство, међу они-ма који су прости. Осим тога садашњи мој заручник тако је солидан и пун етикета, да закста морам при-знати, да га по готову и не заслужујем. Па онда, и то много значи, што је доктор.
Сима се на ове њезине речи страшно ражљути, а ја видећи, да се госпођица Јулија све јаче удаљава од његових тежња, престанем даље мотрити кроз про-зор на мимопролазеће, него се ставим у највећој пристојности пред обоје, па рекох:
— Знате ли шта је, госпођице; ми не идемо у Пешту. као што сам вам мало пре приметио, него емо право дошли к вама, да вас просимо, па држим, ако сте иоле икали наклоности према мом пријатељу Сими, праведно је да за њега пођете, јер ја вас, као његов присни пријатељ, могу уверити, да вас воли.
При том вам могу приметити, да не верујете у тврдо речима господина доктора. __Збиља, откуда је тај доктор?
— Из Граца.
— За цело није Србин?
— Није, но говори врло узвишено немачким јези-ком, те се њиме служимо у конверзацији.
— Е добро, госпођице, додам ја; промислите се још данас, јер ми ћемо се овде бавити до сутра.
Ово рекавши, позовем Симу да идемо, који се таки дигне, па доста у кратко и лаконски опростивши се са идолом своје љубави, крене се да идемо,
Но у том закуца на вратима и одмах уђе неки сре-довечан човек, доста отмено накинђурен. То је био доктор. Познали смо га отуда што је јулија прмтр-чала њему, па и заборавивши на нас двојицу, отвори му врата од друге одаје, која је била доста лепо на-мештена, бар боље од ове собе, где смо ми имали част бити.
Ми се опростимо, а госпођица отпративши нас до врата, врати се свом будућем заручнику.
Доста љутити вратимо се у гостионицу, где смо били одсели. Поседашви за један од постављених столова, рекнем срдито мом бралу:
— Какве смо трице копали, добро смо и прошли. Ја ти се одистине чудвм, у шта си се загледао. Так ■ ву покондирушу не марим ни да видим, а камо ли да бих с њом живети могао.
— Немој тако говорити, побратиме, одговори Си-ма, доста снуждено; сасвим ти је друкчија била Ју- лија, кад сам са њом изближе био; а каква је данас, не могу ни сам доста да се начудим. То је на њој у-чинила врашка жеља и страст за ноблесом. Имала је прилике дружити се са највећим госпођама из бла-городних кругова (не наше народности), па сад ми-сли, да јој ваља довека упињати се да им буде рав-на у свему, те на жалост сад је тако заишла у стран-путицу, да се чисто бојим, да не проигра своју част и поштење, јер онај господин доктор, по изгледу, рекао бих да ће бити неки шарлатан.
Ово рекавши Сима, ода се дубоком и широком предтшљању.
Сутрадан, баш кад смо полазили, јави нам један Симин друг, да је онога јутра на пароброду отпуто-вала за Будим Јулија с доктором и матером. Сима му приповеди како је са њом прошао, па му онда ка-же како сумња на тог доктора.
— И сам тако судим о том човеку, рече Ђорђе (тако се зваше тај његов друг); уосталом, ја и сам одлазим еутра у будимске илиџе, јер сам доста пору-шеног здравља, па нећу пустити из очију тога Шта-јерца. Ако што буде ванредно, ја ћу ти писати.
Опростимо се са тим младим човеком и вратимо се натраг у Шабац.
IV.
— Тако ти је 'И требало, рекнем ја мом другу Си-ми, кад смо, после десетак дана, састали се на ули-ци, идући гиз канцеларије; онога, који није сталан у љубави, треба да казни Бог. С тога си и ти добио кошар од твоје Јулије; а да си био сталнији, не би се наврзао овај фелчер из — Бог га један знао от-
куда је.
__Бре, триста ли му његових, сад бих га смождио
да ми је у рукама!
__А што? Та он ти није ништа скривио!
— Та скривио је, и те како; јер је са својом непо-штеном намером стао на пут мојој женидби са Јули-јом. Погледај само што ми пише Ђура из Будима!
То рекавши, даде ми једно писмо у руке, и ја отво-рим га, нађем у њему ово неколико речи:
,,Симо!
Онај што се издавао за доктора, како сам дознао са поуздане стране, није нико други до неки бечки брица. Баш овога јутра нестало га је, а Јулија је као убијена.
Твој
Ђура".
— Е, баш сте обојица несрећни! почнем тешити мог снужденог другара; него, знаш чим би се сад најбоље разгалио? Хајде да просимо ону удовицу, што си толико за њом лудовао.
— Окани ме се, молим те, настави мој колега, не-ћу да се окујем, бар још за неко време.
— Право имаш, бар ће ти бити отворен пут да се сваки дан у другу заљубиш, јер си и онако за тим погинуо. Та шта би иначе радиле лепотице, кад не би било таквих ветропира, као што си ти — тамо н>ему рекавши, — који ничеш и тамо где се не сејеш.
— Није него ћу се затворити у собу, као ти што имаш обичај; ја не знам шта ћу да радим беспослен код куће.
— Шта ћеш да радиш? Предброј се на „Даницу", а купи и других лепих и занимљивих књига, па чи-тај. А кад баш дође до женидбе, а ми ћемо тражити девојака: ако ћемо лепу и радену, ми ћемо је узети, па ма била најнижа сиротица; а станемо ли куцати на врата богатих размаженица, а ми нећемо друк-чије, него најниже за пет стотина дуката.
— Право велиш, тако ћемо и радити.
— Дакле сад право велим, кад нам је пукло преко десет дуката, док смо отишли Јулији и вратили се с кошарем, што нам га је набила на главу, да се хва-лимо.
— Знаш ли шта је, примети ми сасвим озбиљно Сима; ако хоћеш, да и унапред останемо у љубави, а ти више не спомињи Јулију.
— Добро, нећу; али и ти да се више не заљуб-љујеш.
— Нећу, и то буди уверен, рече ми Сима, гледају-ћи за једном женском, што је пролазила мимо нас.
Дакле да видимо, хоће ли се Сима Кнежевић још који пут заљубити?

Напомене

  • Ова приповетка је први пут објављена у часопису "Даница", 1864 бр. 37-38

Извори

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 191-208. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.