Пут у просидбу — разлика између измена

Пређи на навигацију Пређи на претрагу
нема резимеа измене
— Е, и то ми се допада! А зар ти можеш судити о изврсности какве женскиње, кад јој још ни лица не видиш, а камо ли да си јој омирисао ћуд?
— Бре, тако се обукла, продужио би мој Сима, да чисто не могу с ње ока да скинем.
Догађало се више пута, да женска коју мој пријашин почне насумце хвалити, нема ни цртице од лепоте, која би што значила, а камо ли какве дражестндражести у чему год. Шта више, он је за неком, па још удови-цомудовицом, толико лудовао, да сам му морао пребацива-типребацивати, да то већ спада у лудост. А тек та удовица ма-заламазала се по образу — да Бог сахрани, косу је имала офарбану, а зуби — црњи су били од суседног мач-камачка, јер кад развуче успијене усне, онда ти се у усти чини не друкчије, него да видиш гробницу. Доста сам му предиковао, док сам му избио из главе ту назо-виназови љубав; просуо сам за ту багателу толико речи, да би из њих какав побожан мисионар могао сачинити једно слово, којим би и саме Хотентоте опростио не-знабоштванезнабоштва.
Но опет зато имао је мој буразер Сима нешто бла-годарноблагодарно у своме срцу, које је на толике љубави било раскомадано. Та племенитост састојала се у томе, што је између силних јараница једну највећма волео, као оно султан што одликује своју фаворит-султа-нијусултанију од осталих својих суложница у харему.
Тај бисер Симине љубави становаше у једној ва-рошициварошици крај Дунава, где има различитих већих шко-лашкола. Мој напрсник ђаковао је негда у тој варошици и још онда стекао је наклоност једне госпођице, која живљаше преко пута од његовог стана. Та његова л^убазницаљубазница била је кћи једног већег пензионисаног полицијског чиновника и знала је више језика. Бар он ми је за њу тако причао; ако што лажем, он је крив.
Али мало стрпљења, па ћемо боље познати то дра-годраго створење.
Једне недеље овога лета, баш по ручку, дође Сима мојој кући, па испивши кафу којом га је понудила моја мајка, баци се срдито на диван, и поћутавши за неколико тренутака, проговори:
—Знаш шта је; ово се више трпети не може; ја сам науман да се женим. У овој нашој дерној варо-шициварошици ама нема отњуд ништа за уживање, ни оку, ни уву, ни срцу. Ово се не зове живот. Живот без уж&-вањауживања, то је проста вегетација. А ја ако ћу живети и расти као печурка, онда се могу погодити гдегод у селу за говедара; бар по пољима и стрњикама сло-боднијеслободније се дише, а и зјалити може се, куд се год чо-векучовеку прохте. Но кад сам се већ казваоназвао гослодином, оно нека ме враг носи, само не могу трпети овако празно, дуго време, без икаквога задовољства. С то-гатога сам закључио, да се женим; и то ћу да просим мо- јумоју давнашњу љубазницу, за коју сам ти приповедао, да живи у оној варошици тамо на Дунаву. — Но, шт\.што велиш, како ти се то допада?
— Нисам баш противан, одговорим му; само бих ти имао нешто приметити.
— А шта?
— Да не узимаш ту девојку. Ко зна да л' те још воли; а не стојим добар ни за то, да је икад хтела свиснути од силне љубави за тобом.
— Е, то ти можеш говорити, јер је добро не по-знајешпознајеш.
— Како му драго, само је прошло више година, од како не чепате једно око другог, а при том...
— Шта?
— Ти си личан и угледан младић, а имаш нешто и поприличне гаже па држим, да би се нашла каква партијица бар са једно својих четири пет стотииа дуката.
— Каквих пет стотина дуката! викну срдито мој стари колега, и бацивши једно писамце пред меиемене на сто, настави: Зар вреде што дукати наспрам ова-квоговаквог писма, које је написано руком највернијег на свету срца; читај га, па ћеш видети, да ти савет не вреди, ама ни по луле шајкашког крџака!
— Е баш да видимо, рекох му ја, па отворим пи-смописмо, да га прочитам. У оригиналу гласило је овако:
„Драги мој Симо
здравствуј

Мени за навигацију