Гавран — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
New page: Гавран (Едгар Алан По) Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни, над књигама које древну нау... |
Нема описа измене |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
Гавран |
:::::::'''Гавран''' |
||
::::::(Едгар Алан По) |
|||
Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни, |
|||
над књигама које древну науку у себе скрише, |
|||
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао |
|||
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише. |
|||
"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише, |
|||
само то и ништа више." |
|||
::Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни, |
|||
Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно; |
|||
::над књигама које древну науку у себе скрише, |
|||
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише. |
|||
::бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао |
|||
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим |
|||
::и тихо је закуцао, куцнуо што може тише. |
|||
за Ленором бол да блажим. Име које подарише |
|||
::"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише, |
|||
њој анђели, дивна драга којој име подарише |
|||
::само то и ништа више." |
|||
::Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно; |
|||
И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних, |
|||
::сваки тињав одсев жара утваре по поду пише. |
|||
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више; |
|||
::Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим |
|||
да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко |
|||
::за Ленором бол да блажим. Име које подарише |
|||
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише, |
|||
::њој анђели, дивна драга којој име подарише |
|||
посетилац неки позни, закуца што може тише |
|||
::анђели, ње нема више. |
|||
::И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних, |
|||
Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину: |
|||
::неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више; |
|||
"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више, |
|||
::да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко |
|||
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао |
|||
::на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише, |
|||
::посетилац неки позни, закуца што може тише |
|||
да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише - |
|||
::на врата и ништа више." |
|||
::Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину: |
|||
И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди, |
|||
::"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више, |
|||
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише, |
|||
::бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао |
|||
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину, |
|||
::и тихо је закуцао, куцнуо што може тише, |
|||
"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише, |
|||
::да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише - |
|||
"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише, |
|||
само |
::само мрак и ништа више. |
||
::И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди, |
|||
Вратих се у собу своју а душа у неспокоју. |
|||
::слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише, |
|||
И ускоро нешто јачи ударци се поновише. |
|||
::и загледан у тишину, самохрану пусту тмину, |
|||
"На прозору, у капцима, мора бити неког има, |
|||
::"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише, |
|||
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише, |
|||
::"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише, |
|||
мируј срце да увидим какву тајну они скрише, |
|||
::само то и ништа више. |
|||
::Вратих се у собу своју а душа у неспокоју. |
|||
И отворих капке тада, кад улете изненада |
|||
::И ускоро нешто јачи ударци се поновише. |
|||
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише, |
|||
::"На прозору, у капцима, мора бити неког има, |
|||
господски га изглед краси, поздравом се не огласи, |
|||
::мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише, |
|||
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише |
|||
::мируј срце да увидим какву тајну они скрише, |
|||
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише, |
|||
::ветар само, ништа више! |
|||
::И отворих капке тада, кад улете изненада |
|||
Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну, |
|||
::лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише, |
|||
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише. |
|||
::господски га изглед краси, поздравом се не огласи, |
|||
"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране, |
|||
::нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише |
|||
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише - |
|||
::поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише, |
|||
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?" |
|||
::слете, стаде, ништа више. |
|||
Рече Гавран: "Никад више." |
|||
::Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну, |
|||
Зачудих се весма томе, одговору прејасноме, |
|||
::због важног и строгог склада којим лик јој сав одише. |
|||
мада смислом речи ове мени мало јасно бише: |
|||
::"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране, |
|||
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора, |
|||
::што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише - |
|||
и не видех таква створа црних крила што се свише, |
|||
::кажи каквим именом те силе пакле окрстише?" |
|||
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише, |
|||
::Рече Гавран: "Никад више." |
|||
::Зачудих се весма томе, одговору прејасноме, |
|||
Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела, |
|||
::мада смислом речи ове мени мало јасно бише: |
|||
реч једина с' којом му се мисао и душа слише. |
|||
::ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора, |
|||
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места |
|||
::и не видех таква створа црних крила што се свише, |
|||
а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише, |
|||
::звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише, |
|||
одлетеће и он ко и Наде што ме оставише." |
|||
::с' тим именом "Никад више." |
|||
::Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела, |
|||
Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен, |
|||
::реч једина с' којом му се мисао и душа слише. |
|||
"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више, |
|||
::Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места |
|||
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда, |
|||
::а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише, |
|||
док све мисли које сазда у један се припев слише, |
|||
::одлетеће и он ко и Наде што ме оставише." |
|||
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише, |
|||
::Рече Гавран: "Никад више." |
|||
::Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен, |
|||
Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени, |
|||
::"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више, |
|||
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе, |
|||
::ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда, |
|||
и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно |
|||
::док све мисли које сазда у један се припев слише, |
|||
у говору свом нејахно носи тица та што стиже, |
|||
::тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише, |
|||
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже, |
|||
::тужни припев: "Никад више." |
|||
::Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени, |
|||
Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих |
|||
::наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе, |
|||
тици чије пламне очи до срца ме прострелише: |
|||
::и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно |
|||
и у мисли занесена, мени клону глава снена |
|||
::у говору свом нејахно носи тица та што стиже, |
|||
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише, |
|||
::шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже, |
|||
прилећ неће никад више! |
|||
::мисли, гракћућ: "Никад више." |
|||
::Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих |
|||
А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива |
|||
::тици чије пламне очи до срца ме прострелише: |
|||
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише |
|||
::и у мисли занесена, мени клону глава снена |
|||
"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада |
|||
::са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише, |
|||
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише: |
|||
::прилећ неће никад више! |
|||
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише." |
|||
Рече Гавран: "Никад више." |
|||
::А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива |
|||
"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи, |
|||
::кадионик којим анђо кади собу тихо, тише |
|||
заклињем те небом склоним и Господом понајвише, |
|||
::"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада |
|||
дал' ћу душу намучену приљубити у Едену |
|||
::да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише: |
|||
уз девојку озарену коју сви ми снови снише, |
|||
::пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише." |
|||
уз Ленору којој име серафими подарише?" |
|||
Рече Гавран: "Никад више." |
::Рече Гавран: "Никад више." |
||
::"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи, |
|||
"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо, |
|||
::заклињем те небом склоним и Господом понајвише, |
|||
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише! |
|||
::дал' ћу душу намучену приљубити у Едену |
|||
С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих, |
|||
::уз девојку озарену коју сви ми снови снише, |
|||
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више; |
|||
::уз Ленору којој име серафими подарише?" |
|||
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише." |
|||
Рече Гавран: "Никад више." |
::Рече Гавран: "Никад више." |
||
::"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо, |
|||
И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално, |
|||
::у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише! |
|||
крила му се око бледог Паладиног кипа свише, |
|||
::С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих, |
|||
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава, |
|||
::самоћом ме удостоји, врх врата не седи више; |
|||
светиљка га обасјава и сен му по поду пише: |
|||
::изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише." |
|||
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише |
|||
::Рече Гавран: "Никад више." |
|||
::И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално, |
|||
::крила му се око бледог Паладиног кипа свише, |
|||
::очи су му злокоб права, ко злодуха који спава, |
|||
::светиљка га обасјава и сен му по поду пише: |
|||
::душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише |
|||
::спасти неће - никад више! |
|||
[[cs:Havran (překlad Vrchlický)]] |
|||
[[de:Der Rabe]] |
|||
[[en:The Raven (Poe)]] |
|||
[[es:El cuervo]] |
|||
[[fi:Korppi]] |
|||
[[fr:Le Corbeau (traduit par Charles Baudelaire)]] |
|||
[[fr:Le Corbeau (traduit par Stéphane Mallarmé)]] |
|||
[[he:העורב]] |
|||
[[la:Corvus]] |
|||
[[pl:Kruk]] |
|||
[[pt:O Corvo - Tradução de Machado de Assis]] |
|||
[[pt:O Corvo - Tradução de Fernando Pessoa]] |
|||
[[ro:Corbul]] |
Верзија на датум 9. новембар 2007. у 13:01
- Гавран
- (Едгар Алан По)
- Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
- над књигама које древну науку у себе скрише,
- бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
- и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
- "Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
- само то и ништа више."
- Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
- сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
- Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
- за Ленором бол да блажим. Име које подарише
- њој анђели, дивна драга којој име подарише
- анђели, ње нема више.
- И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
- неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
- да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
- на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
- посетилац неки позни, закуца што може тише
- на врата и ништа више."
- Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
- "Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
- бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
- и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
- да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
- само мрак и ништа више.
- И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
- слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
- и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
- "О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
- "О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
- само то и ништа више.
- Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
- И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
- "На прозору, у капцима, мора бити неког има,
- мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
- мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
- ветар само, ништа више!
- И отворих капке тада, кад улете изненада
- лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
- господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
- нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
- поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
- слете, стаде, ништа више.
- Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
- због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
- "Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
- што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
- кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
- Рече Гавран: "Никад више."
- Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
- мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
- ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
- и не видех таква створа црних крила што се свише,
- звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
- с' тим именом "Никад више."
- Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
- реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
- Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
- а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
- одлетеће и он ко и Наде што ме оставише."
- Рече Гавран: "Никад више."
- Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
- "Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
- ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
- док све мисли које сазда у један се припев слише,
- тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
- тужни припев: "Никад више."
- Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
- наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
- и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
- у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
- шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
- мисли, гракћућ: "Никад више."
- Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
- тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
- и у мисли занесена, мени клону глава снена
- са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
- прилећ неће никад више!
- А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
- кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
- "Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
- да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
- пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
- Рече Гавран: "Никад више."
- "Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
- заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
- дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
- уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
- уз Ленору којој име серафими подарише?"
- Рече Гавран: "Никад више."
- "Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
- у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
- С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
- самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
- изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
- Рече Гавран: "Никад више."
- И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
- крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
- очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
- светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
- душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
- спасти неће - никад више!