Помрчина

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Помрчина
Писац: Милан Ракић


Milan rakic.jpg


                   I

Лежим у тами као клада,
Не видим ништа, не знам ништа;
Од свеколиког светског јада
Не допире до мене ништа.

Напољу можда сунце греје,
А можда киша сипа капи
На мирна поља и на стреје,
Ил' помрчина ко гроб зјапи,

Ја не знам. — Не знам шта је сада,
Не питам шта ће сутра бити,
Лежим у тами као клада,
И живци су ми свега сити,

Удар у мени неће наћи
Искру што таму обасјава;
Као по тужној глухој даћи,
У мојој души све сад спава.

И нигде једна успомена
Да се ко призрак у њој јави,
Ни једна некад драга жена,
Ни једна рана што крвави, —

А помрчина мирно пада
На развејана пепелишта.
Лежим у тами као клада,
Не видим ништа, не знам ништа...

                   II

Покаткад моја мисо плане
Као некада старих дана,
Сетим се моје вечне ране,
Негдашњих тежња и мегдана.

Како ми мисо беше свéжа
И пркоснога пуна врења,
Што ове захвата као мрежа
И скамењене норме мења!

Како сам много обећаво,
А колико сам мало дао,
И, чекајући своје право,
Дочеко општи удес зао!

Ах, крепки пркос где је сада
Да презирањем живот шине,
Где млада снага борбе рада,
И бунтовништво спрам судбине?

И они страсни дуги часи,
С незнане бољке кад се страда,
Кад чиста суза око кваси
Због непознатих тућих јада.

Тај племенити бол сад ћути,
А живот све обвија тмином,
Намеће свуд свој закон крути
И помирење са судбином.

Ништа ме више сад не боде,
Све гледам туђим, мртвим оком,
И спавам, као тихе воде
У миру тамном и дубоком ...

                   III

И данас, да мени Господ рече: „Ево,
Ја ти сада дајем силу и моћ, створи
Свет нови и бољи о коме си пево,
И отвори широм врата новој зори.

Нека, жудно среће, човечанство прене
У чекању страсном. Буди права мати,
Дижи, стварај, руши, ко да нема мене,
И дај срећу коју ја не могох дати",

Ја бих тужна срца и погнута чела
Реко болну тајну што ме давно коље:
„Ја знам добро, Боже, мане твога дела,
Но ништа не могу замислити боље."

Сипи помрчина као ситна киша
И засипа ствари пред немарним оком,
И, док ноћ постаје мртвија и тиша,
Све спава у миру тамном и дубоком ...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 81 година.