Политичка прошлост Хрвата 35
| ←< 34. глава | ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА Писац: Васо Чубриловић |
Двадесет година заједничког живота Хрвата са Србима и Словенцима у једној држави и сувише је кратак период да би се могао дати коначан суд. Догађаји су се брзо развијали, снаге што делују и сувише су разнолике, осећања мешана, стремљења неуједначена да би се још сад могли тачно просудити људи и догађаји. Ипак се дају утврдити неке чињенице, важне за проучавање југословенског националног и државног проблема. Рећи ћу нешто о њима.
Већ смо подвукли разлику у схватању, о суштини и задацима државе код Срба и Хрвата. Истакли смо да та разлика није случајна, него да је настала као плод разног историског развитка. Управо стога, што су и Хрвати и Срби у том питању били до сржи прожети уверењем да су њихови погледи на будуће уређење државе једино правилни и морало је доћи до онако оштрог размимоилажења, па и сукоба, на том питању.
Вековима политички расцепкани а са огромним нагоном за уједињењем Срби после 1 децембра 1918 руше све препреке пред собом идући изграђивању једне унитарне, чврсто организоване државе. Они томе теже не стога, што желе хегемонију, како им се пребацује од стране Хрвата, него из простог разлога што само верују у једну тако уређену државу. Њихова искуства из прошлости говорила су им против сложене државе. Покрајинске традиције код њих су слабо развијене, а сељачка практичност тражила је што једноставнију и јевтинију управу. Зато су против аутономија.
Навикнути да претставу о држави вежу за претставу о нацији, стављајући државу изнад народа, Срби су од 1918 на овамо искрено прихватили идеју југословенске националне државе. Национални и државни тоталитет, који проповедају после рата интегрални Југословени, у својој основи је одговарао њиховој концепцији. Један народ, једна држава, један краљ, то су пароле, које је један Србин могао увек да прими. Понесен својим нечувеним ратним успесима од 1912—1918, он је веровао да за њега нема препрека и у решавању питања, која су тражила сасвим друге квалитете од ратничких. Схватајући државу чисто војнички и политички, он је цео југословенски национални и државни проблем тумачио са чисто тог становишта. Не познавајући људе и ствари око себе, Хрватима је приписивао своје особине, своје жеље и сугерирао своје тежње. Чудио се кад би наилазио на отпор и неразумевање, јер је дубоко био уверен да оно, што он хоће, исто је толико од користи Хрватима, колико и њему.
Српски једноставни појмови о држави и још једноставнији методи управљања нису се могли с успехом применити на једну тако културно и политички компликовану заједницу, каква је Југославија. Мешана етнички и културно, са безбројним унутрашњо-политичким, спољно-политичким и привредним проблемима Краљевина Југославија тражи много више искуства, смисла за организацију, такта и вештине у управљању државама и народима, но што то може и слутити један просечан српски политичар. Деведесет од сто погрешака почињених у овој држави од стране Срба последњих 20 година долази од оног незнања и неискуства, једва десет од сто ако је било од зле воље.
Да је заједничка српско-хрватска држава од 1918 г. на овамо уређивана више по српској концепцији последица је и става самих Хрвата према тој држави од њеног оснивања, њихове апстиненције. Ми смо већ истакли да су се хрватске народне масе вратиле из рата разочаране, преморене и незадовољне. Те масе још нису биле одгојене за вођење једне широке југословенске политике. Више верски и хрватски опредељене, оне су отпочетка гледале са неповерењем на државну заједницу са Србима. Само воћство хрватског народа није имало једно мишљење и једно држање према будућем државном уређењу. Оно двојство, толико карактеристично мећу Хрватима последњих 50 година, сад тек избија у својој правој снази и судбоносности и за њих и за нас све.
Један део хрватских политичара из српско-хрватске коалиције и људи из предратне југословенске националистичке омладине, проповедају од рата на овамо интегрално југословенство. Они негирају све што је посебно код Јужних Словена, траже оно опште заједничко и на њему желе да изграђују један југословенски народ. Њима је југословенство не синтеза, него негација српства и хрватства. Зато желе да га остваре путем јаке државне власти. Они су дали идеолошку основу послератном југословенском национализму, али исто тако и југословенском унитаризму и централизму.
Друга група хрватских политичара, углавном некадашњи праваши, дошли су после 1 децембра 1918 у Београд, суделовали у расправама и политичкој борби око уређења државе и заступали програм и идеје Франа Супила и Анте Трумбића. Они су били зато да се у Југославији изгради јака централна власт, али су уједно тражили да се имају у виду вековне навике и традиције хрватског народа, па да се поред тога изврши управна деконцентрација преко покрајинских широких аутономија.
Ова група хрватских политичара још у самом почетку је прегажена у судару између двеју крајности у послератном политичком животу Хрвата интегрално-југословенске и непомирљиво хрватске. Ову другу струју прихватили су и организовали браћа Радићи у своме хрватском сељачком покрету.
Хрватски сељачки покрет јавља се још почетком XX века. У то доба хрватски сељак налазио се у великој кризи. Привредно незаштићен, препуштен несавесном искоришћавању зеленаша, без земље, он бежи у Америку да заради себи и породици парче хлеба. Отварање школа по селима уноси и у хрватско село више светла и шире видике. Без политичких права, социјално запостављен, он на своју нову школовану господу мало што боље гледа, него на некадашње племениташе. Зато је према њима неповерљив и како га демократизација јавног живота међу Хрватима увлачи у политику, он се труди да што критичније прими њихове политичке програме. Појава браће Радића и њиховог сељачког покрета дошли су му у право време. У том покрету хрватски сељак нашао је све оно што је као човек, Хрват и сељак тражио. Браћа Радићи, и сами деца села, знали су га, разумевали су га и волели су га. Нико као Антун и Степан Радић није умео да приђе хрватском сељаку, нико да му растумачи његова најинтимнија осећања и открије најскривеније жеље и стремљења. Зато није чудо да је и пре рата хрватски сељачки покрет окупљао у својим редовима оно најбоље, што је имало хрватско село. Да још тада овај покрет није дошао до утицаја у политичком животу Хрватске и Славоније није кривица до његове слабости у хрватским сељачким масама, него до изборног закона који је незнатном делу хрватског сељаштва давао права гласа.
Светски рат са свима својим променама и потресима кренуо је из дубина хрватско сељаштво. Искрвављено, разочарано и изгладнело вратило се оно са бојног поља 1918. Утисак тих страшних година био је на њега тако моћан да се он враћа кући дубоко миротворан, жељан социјалних рефорама. Улазак у нову државу био је за њега изненадан и неочекиван. Политички непросвећен, конзервативан и озлојеђен, он од самог почетка заузима неповерљив став према новој држави. Још више, кад се та држава почне уређивати прелазећи преко свих његових традиција, навика и схватања, хрватски сељак постаје још неповерљивији. Југословенски национални програм једног дела његове интелигенције сувише му је апстрактан, сувише прелази преко његових осећања, па и схватања о држави да би га могао разумети и заволети. Завођење централистичке државне управе са новом престоницом. новом војском, новом државном управом, био је и сувише нагао прелаз да не би изазвао отпора. Тако хрватски сељак спајајући своја сељачка стремљења са одбраном свега оног, што је специфично хрватско у новој држави, постаје стуб отпора међу Хрватима против новог стања ствари.
Брисање свих покрајинских аутономија, изједначавање јавног живота и завођење општег тајног права гласа у Југославији имало је још један велики значај за Хрвате. До 1918 они су били подељени под Аустро-Угарском на неколико управних области. Хрватска и Славонија, Далмација, Босна и Херцеговина имале су свака за себе кроз векове посебан живот и посебну историју. Ова подвојеност много је утицала на споро изграђивање националне свести код Хрвата. Пре рата она није била у стању да спречи почетак изграђивања заједничких идеолошких покрета, као што су били југословенски и правашки у свима хрватским земљама, али није се могло ни помишљати на стварање једног покрета или странке која би се протезала од Драве до Јадранског Мора. То је било могуће тек после 1918 у новој држави. Доиста, после 1918 Хрвати проживљавају прави национални препород. На програму хрватског сељачког покрета скупља се цело хрватско сељаштво око хрватске сељачке странке, а у борби против централистичког државног уређења њему се придружује и остали део хрватског народа. Данас он стоји уједињен, духовно компактан и спреман да сву тежину једног народа од три и по милиона људи баци на вагу при решавању својих односа са државом и Србима.
Велики национални занос Хрвата задњих 10—15 година, упорност с којом су се они досад борили за победу својих идеала и оштрина те борбе, зачудили су и добре познаваоце тога народа. Међутим, ствар је разумљива ако се има у виду, да је то први пут у њиховој историји да се најшире народне масе јављају као активни чинилац у националној борби. Друга црта карактеристична код овог покрета јесте национална искључивост и упорно побијање свих старих схватања и вредности националних и културних, стотину година изграђиваних од најбољих синова хрватског народа. Тежња Хрвата за што већом самосталношћу није само реакција на централистичку политику Београда. Она лежи у животу и историји тога народа. Југословенска идеја управо је стога изгубила код њих ону стару снагу, јер је са културног прешла на политичко; Хрвати су почели први проповедати културно јединство Јужних Словена, преко њега су ишли и политичком уједињењу. Али, кад је југословенство постало етичка основа и оправдање централизму, и његовој политици, оно је почело губити своју привлачну снагу за Хрвате. То је разлог зашто је хрватски национални покрет после рата постао антијугословенски.
Као закључак, последња мисао при проучавању политичке прошлости Хрвата сваком од нас се намеће питање, хоће ли они ову државу, или је њихов нагон за самосталношћу тако јак да ће гледати да је разбију и изиђу из њеног оквира. Видели смо да Хрвати немају геополитичких услова за самосталну државу. Поред тога, она моћна српска мањина што се налази у срцу њихових земаља, увек је у стању да омете консолидацију једне такве државе и онда, кад би се стицајем међународних догађаја и створила. Дубоко сам уверен да то ни сами Хрвати не желе. Ако је југословенска идеја код њих у овом тренутку потиснута, то не значи да је то заувек.
Једна ревизија општих погледа на сва национална и државна питања потребна је и Србима и Хрватима. Треба повући закључке из искустава стечених у заједничком животу задњих 20 година. Морају се избегавати кабинетске формуле, уметна стварања и неприродна решавања проблема. Ваља поћи од становишта да југословенство није негација, него синтеза српства и хрватства. Оно не сме бити одозго натурано, нити служити пролазним политичким комбинацијама и режимима. Оно не сме бити везано за овакво или онакво државно уређење, за ову или ону државну идеју. Само оно решење државног проблема је истински југословенско на кога пристану већина Срба и већина Хрвата. Само она државна идеја је истински југословенска, која обухвата у себи и хрватску и српску државну идеју. Није тачно да се оне међу собом искључују. Са мало више ширине, са мало више међусобног познавања и попуштања људи, који воде Србе и Хрвате, наћи ће се решење српско-хрватском државном проблему. Краљевина Југославија је толико велика да може у себи обухватити и Томислављеву Краљевину и Душанову Царевину.