Политичка прошлост Хрвата 26

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Хрватско-угарска нагодба 1868[уреди]

Напуштајући 1865 Шмерлингову централистичку политику Фрањо Јосиф је обновио разговоре са Мађарима. Хтео је да у рату за превласт у Немачкој са Пруском буде сигуран од неке мађарске револуције иза леђа. Кад је у лето 1866 његова војска тучена од Пруса код Краљичиног Градца у Чешкој и он био избачен из Немачке, њим је све до француско-немачког рата 1870 владала само једна мисао, како се осветити Прусима за пораз и како повратити своје изгубљене положаје у Немачкој. Тој својој жељи подвргао је Фрањо Јосиф целокупну своју спољашњу и унутрашњу политику од 1866—1870. Разочаран свим централистичким покушајима задњих десет-петнаест година, не верујући више да ће моћи сломити Мађаре, он убрзава преговоре, које је почео са њима непосредно пред рат 1866. У том га подупире и његов нови министар спољашњих послова Бајст. Он је доведен од цара на тај положај да му дипломатски спреми нови обрачун са Пруском. Преговори су текли релативно доста брзо, а водио их је вођ мађарске либералне странке Фрањо Деак са новим претседником угарске владе грофом Јулијем Андрашијем. Они су се свршили аустро-угарском нагодбом 1867. По тој нагодби, Аустрија и Угарска имају заједничку војску, спољашњу политику и финансије у вези са тим. Заједничке послове расправљају се на Делегацијама, једном Андрашијевом изуму пола парламент, јер у њима заседају народни посланици, а пола конференција, јер ти народни посланици нису непосредно бирани него одашиљани од Аустриског и Угарског парламента. Све остало свака држава има одвојено. Аустрија се претворила у Аустро-Угарску Монархију.

Док се водили преговори међу Бечом и Пештом у Хрватској су се још надали да дуалистичко решење неће победити; веровало се да ће се Аустрија преуредити на федеративној основи. Против дуализма били су сви Словени, црква, војска са добрим делом племства и царске околине. Кад је нагодба била готова, Хрватски сабор био је позван да пошаље своје претставнике на свечано крунисање Фрање Јосифа I круном св. Стевана у Пешти. Он је то одбио. Одговор на то био је да је распуштен 25 маја 1867. Фрањо Јосиф се крунисао у Пешти 6 јуна исте године без присуства Хрвата, а 27 јуна постављен је барон Левин Раух за банског намесника да спроведе угарско-хрватску нагодбу.

Гроф Јулије Андраши, да би приволео Хрвате на нагодбу, покушава да утиче на њих преко кнеза Михаила. Он је обећавао Србији да ће јој помоћи да дође до Босне и Херцеговине под условом да не води Аустро-Угарској непријатељску спољашњу политику и да утиче на Хрвате и Србе у Монархији да признају нагодбу. Михаило је у том правцу нешто и радио, па је пред своју смрт изазвао против себе код Срба и Хрвата у Монархији велико неповерење и огорчење.

Барон Раух није бирао средства да створи себи већину у Хрватском сабору. Он је доиста тако водио ствари да је унионистичка странка добила већину од 52 посланика, а опозиција спала само на 14. Сабор се састао 8 јануара 1868, у почетку рада опозиција га је напустила, а унионисти су изабрали и послали депутацију у Пешту да води преговоре о нагодби. Може се замислити каква је била та депутација, кад је сам Деак казао цару да неки њени људи више дају него ли он, Деак, тражи. Ипак се нашло неколико оних, који су тражили у оквиру нагодбе финансиску самосталност Хрватске и право Хрватског сабора да он краљу предлаже бана, а не угарски претседник владе. Деак није био противан финансиској самосталности Хрватске, али су против тога радили гроф Јулије Андраши и угарски министар финансија Лонај.

Мађари су упорно остали при том да Хрватска мора имати с Угарском све заједничко осим просвете, вере, правосуђа, полиције и пољопривреде. Саобраћај, пошта и привредна питања имају да буду заједничка. Исто тако и војска. Хрватски сабор шаље своје претставнике у Заједнички угарски сабор, па одатле ће ићи заједно у Делегације.

Још исте године Хрватски сабор одобрио је ову нагодбу.

Хрватска опозиција т. ј. огроман део хрватског народа, био је против оваквог решавања угарско-хрватских односа. Већ сам начин како је барон Раух добио већину у Хрватском сабору и терор, који је вршен у то доба по целој Хрватској и Славонији, показивали су да угарско-хрватска нагодба није споразум двају слободних народа, него једнострани диктат једне стране другој. Зато још од самог почетка увођења ове нагодбе у живот почиње борба у Хрватској за њену ревизију. Ова борба око ревизије нагодбе испуњаваће цео политички живот Хрватске све до пропасти Аустро-Угарске 1918.

Угарско-хрватска нагодба 1868 и у другим правцима чини прекретницу у хрватској историји. Споразумом између двора н Мађара Аустрија се поделила на две половине, аустриску и угарску. У једној Немци, у другој Мађари су осигурали себи политичку премоћ. Пропале наде словенских народа у Аустрији, да ће од ње моћи створити једну заједницу слободних народа, од овог времена појачавају код њих оне политичке струје које су проповедале да она није у стању да им осигура слободан национални развитак. Ова сумња посебице се увлачи од 1868 у душу хрватског народа. Ако је ико верно служио Хабзбурговцима, то је био он, ако се према икоме показали незахвални то је био, опет, он. Истина, младо његово воћство није се могло тако лако снаћи у бурним и брзим променама богатим годинама пред нагодбу. Оно није знало искористити тешке положаје у којима се налазили династија и Мађари, посебице док су били у борби, па да извуку што више за свој народ. Нису знали у право време попустити и тражећи све, нису добили готово ништа. Али то не оправдава држање Пеште и Беча 1868. Фрањо Јосиф и гроф Јулије Аидраши, без сумње главни творци угарско-хрватске нагодбе, натурајући на овај начин једном младом, тек пробуђеном народу, против његове воље државно уређење повредили су његов понос, изазвали његов отпор и створили услове за потпун разлаз тога народа не само с Угарском него и целом хабзбуршком државном идејом.