Политичка прошлост Хрвата 24

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Реакција[уреди]

Победама Радецког у Италији, Виндишгрецовим угушивањем буне у Прагу и поразом револуције у Бечу у јесен 1848, реакција у Аустрији је поново стала на ноге. Јелачић у Хрватској, а Стратимировић у Војводини ставили су револуционарни покрет Јужних Словена у службу цару. Тако је Беч почетком 1849 могао прећи у напад и према Мађарима. Док су његове војске тукле битке у Угарској Низији, кнез Шварценберг, кнез Виндишгрец, војска и аустриско племство присилили су неспособног Фердинанда да се захвали на престолу, а на његово место дошао је Млади надвојвода Фрањо Јосиф. Владу у руке добио је кнез Шварценберг, стварни укротитељ револуције у Аустрији 1848 и 1849. Доласком Фрање Јосифа на престо, а кнеза Шварценберга на владу, убрзава се рад двора и његове околине да се револуција сломи и на њеним рушевинама поново заведе апсолутизам. Уставотворна аустриска скупштина, која је побегла због немира из Беча у Кромержиж, израдила је тамо нацрт државног уређења споразумно са немачким и чешким странкама на демократској и федеративној основи. Млади цар и његови саветници место да прихвате једно решење, на коме су се били сложили народи Монархије, и да тиме ударе здрав темељ својој држави, не само што се нису с тим сложили, него су државним ударом од 6 и 7 марта 1849 разјурили Уставотворну скупштину у Кромержижу и прогласили нови од цара октроирани устав од 5 марта те године. Устав од 5 марта признао је укидање кметских односа на селу, равноправност свих народа Монархије и њихово право на чување свога језика и народности; дао је покрајинама аутономије, али је све главне послове задржао за Заједничку владу и Заједнички сабор у Бечу.

Устав од 5 марта признао је Хрватској одвајање од краљевине Угарске и ставио јој у изглед уједињење са Далмацијом. Није било ни говора о савезу са српском Војводином, иако је на том питању дошло до прекида преговора између Угарске и Хрватске 1848; Војна Граница остаје и даље самостална управна јединица. Тежак је био у ово доба положај бана Јелачића. Он је осећао да се његова борба против Мађара употребљава од Беча за сасвим друге циљеве. Он види да Шварценберг, Виндишгрец, краљев ађутант гроф Грине и други вођи аустриске реакције, све више поступају са њим не као са хрватским баном, него као са обичним, себи потчињеним генералом. Али, натраг није могао, није ни хтео, јер у основи и није био ништа друго него један честит и цару веран граничарски официр.

Порази његових војски у Угарској присилили су младога цара да тражи помоћ од Николе I руског цара. У лето 1849 улази велика руска војска под заповедништвом генерала Паскијевића у Угарску и опкољена са свију страна, предаје се мађарска војска код Вилагоша. Поразом мађарске револуције тријумфовала је реакција у целој Хабзбуршкој Монархији.

Кнез Шварценберг је после Вилагоша збацио и последњу маску уставности. Ослањајући се на војску и чиновништво, он ће суровом снагом покушати оно, што су пре њега Јосиф II и Фрањо I већ покушавали, да Монархији завођењем централизма даде једну управу, а германизацијом један, немачки дух. Извршилац ових планова и тежња аустриског двора и ауетриске војске био је некадашњи вођ немачких либерала из 1848 Александар Бах, сада министар унутрашњих дела. Овај хладни, методични дух поред старих већ опробаних средстава аустриске реакције, применио је и нова. Нема више ни скупштина ни сабора. Укинуте су све аутономије, све сталешке повластице, а над целом Монархијом влада само једна воља, важи само један закон. Не праве се разлике међу земљама и народима. С истом бездушношћу ломе се Хрвати и Срби, који су били 1848 и 1849 на страни царској, као и Мађари и Италијани, оглашени бунтовници. Тад је постала узречица, која се као крвава иронија препричавала по целој Хрватској, да су Хрвати од Беча као награду за верност добили оно, што је дато Мађарима као казна за устанак: затварања, прогоне, угушивање слободе збора и договора, потискивање народног језика из службене употребе, завођење немачког језика; једном речи, претварање Хрватске у обичну аустриску покрајину.

Десет година притискивала је тешка реакција целу Аустрију па и хрватске земље. Већ првих месеци после преокрета завладало је велико разочарење у Хрватској. Људи су видели да су се њихове наде изјаловиле и да је њихова поштена борба непоштено искоришћена. Јелачић се вратио из рата и даље као бан, али и сам разочаран, утучен и рђаво дочекан од народа. Зар он није повео хрватске пукове да извојују своме народу слободу од Мађара, а они су употребљени да одузму слободу и другима и своме властитом народу. Његова банска власт слаби постепено после мартовског удара 1849. Банско веће распуштено је 26 фебруара 1850 и Јелачић отада има само банску титулу, а стварну власт врши и у Хрватској Бах преко свог чиновништва. Укинуте су жупаниске самоуправе, јавним радницима ометана свака акција, затварања и прогони утерују људима страх у кости. И Људевита Гаја затварају и оптужују за завере. Пред суд се изводе Боговић и Филиповић, Кватерника затварају, али он бежи из затвора и одлази у емиграцију. Мртва тишина притискала је Хрватску све до 1859. Али испод те тишине скупљало се народно огорчење, рашчишћавали се појмови, подвргавао критици рад задњих деценија и спремао нови народни покрет.

Аустрија је захваљујући неслози својих народа и руској помоћи изишла као победница из револуције 1848—1849. Она је могла привремено да обузда њихове тежње крутим полициским режимом, али их није могла угушити и спречити да првом приликом поново не избију на површину. Покрет немачког и италијанског народа 1848 и 1849 за уједињење није се више устављао. Кад се на чело у Италији ставио Пијемонт, у Немачкој Пруска он је постао једно велико међународно питање. До 1849 оно је углавном решавано на барикадама, после 1849 решаваће се на бојним пољима. Спољно-политичка акција француског цара Наполеона III у знаку начела народности уносила је још пре 1859 стрепњу у срца бечких властодржаца. Ратом и победама у Ломбардској Низији 1859 француски цар задао је смртни ударац хабзбуршкој превласти на Апенинском Полуострву и из темеља пољуљао лични режим и централистички систем, изграђен од Шварценберга и аустриске реакције после 1849. На бојним пољима код Мађенте и Солферина тучен је и Бахов апсолутизам.