Политичка прошлост Хрвата 20

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Француска револуција и хрватске земље[уреди]

Прве вести о догађајима у Француској после 1789 изазвале су запрепашћење и згражање код конзервативног света у хрватским земљама. Погубљење Луја XVI и Марије Антоанете 1793 и покољи над племством и свештенством изазвали су огорчење код повлашћених сталежа. У страху од заједничког противника Угарски и Хрватски сталежи обустављају борбу против Беча, почету пред смрт Јосифа II. Сталешки интереси били су јачи од националних, зато се угарски и хрватски великаши не буне кад Фрањо I поведе 1792 крсташки рат противу револуције. Они без поговора дају војску, плаћају порезе и приносе највеће жртве да би се револуција у Француској сломила. Реч слобода, ма и сталешки схваћена, не чује се отсад као пре из уста угарских и хрватских великаша. Насупрот, они немају ништа против тога да се ојача полициски режим, ма и на штету историских права Угарске и Хрватске, само да би се сузбило страшило револуције.

Из страха од револуције Угарски и Хрватски сталежи стајаће верно уз династију кроз све крваве перипетије њене борбе са Француском тамо до 1815. Више него ишта друго, ова је револуција учинила да се угарско и хрватско племство одрекло својих старих сталешких и државно-правних потраживања од династије и да ће великим делом кроз XIX век бити слепи извршилац њене воље.

Захваљујући агитацији свештенства и широке народне масе у Хрватској и Славонији нису биле склоне француској револуцији. Тек ту и тамо по неки напреднији племић или грађанин гајио је симпатије за овај покрет. Морао их је врло добро да крије ако није хтео да падне у руке немилосрдне полиције Фрање I.

Поред свих добрих жеља угарских и хрватских повлашћених сталежа револуција се није тако лако дала угушити. Победе француских револуционарних војска довеле су их 1797 до под зидине Беча. Кампоформиским миром победнички француски генерал Наполеон Бонапарта за узету Белгију дао је Аустрији млетачку Далмацију, пошто је претходно 1798 уништио ову стару јадранску републику.

Заузимањем Далмације Аустрија је испунила вековни сан Хрвата, зато се у Далмацији и у Хрватској још од самог почетка јавља захтев да се ова покрајина по историском праву припоји земљама круне св. Стевана. Беч је то одбио и од Далмације направио посебну покрајину, везану непосредно за себе. Тако ће то остати поред свих хрватских жеља и тражења све до пропасти Монархије 1918.

Миром у Пожуну 1805 Наполеон је присилио Аустрију да му уступи тек пре неколико година добијену Далмацију. После борбе са Русима и Црногорцима 1806, којом приликом су Французи заузели Дубровник и тако уништили стару републику, они су завладали целом Далмацијом. За гувернера је постављен један од најбољих Наполеонових генерала, Мармон.

Очајно је било стање, у коме је Мармон затекао Далмацију. Земља је била без школа, без путева, са слабо развијеном пољопривредом и сточарством у унутрашњости, а закржљалим занатима и трговином у градовима. Велики део земаља држали су у својим рукама црква и племство. Народ је био неписмен, заостао и верски затуцан. Венеција је при крају свога живота била тако слаба да је била неспособна ма за какву озбиљнију реформу. Генерал Мармон и његов цивилни гувернер Вицко Дандоло прегли су да лече зло из корена.

У року од неколико година ова два човека из темеља су изменили стање у Далмацији. Кроз целу покрајину су изграђени путеви, помагана трговина и промет, заведено модерно судство и управа, отворене основне, средње школе и лицеј у Задру као нека врста Универзитета. Свугде је уведен народни језик као службени и помагани домаћи људи да дођу до изражаја. Дете француске револуције, Мармон је и у цркви спроводио реформе, укинуо многе католичке манастире, православним дао равноправност са католицима и омогућио им стварање епископије. Овај Мармонов и Дандолов рад у Далмацији истргао је земљу из вековне зачмалости и дао основицу за њен културни и национални препород у XIX веку. У Задру се 1806 издају први пут на хрватском језику писане новине „Краљски Далматин“.

После нове победе над Аустријом 1809 Наполеон ју је миром у Шенбруну присилио да му уступи све своје јадранске земље почевши од Горице, Градишке и Корушке на северу па преко Крањске, Истре и Хрватске на десној страни Саве, тамо до Далмације. Све ове земље ујединио је Наполеон у једну управну заједницу под именом Илирских Покрајина, са седиштем у Љубљани. И у овим покрајинама спроведене су реформе, сличне оним у Далмацији: укинути су остаци феудализма, извршене управне и судске реформе, подизана просвета и свугде помаган народни језик и народни човек. Падом Наполеоновим 1814 ове се земље враћају Аустрији.

Иако је француска револуција у почетку наишла на отпор код огромног дела хрватског народа њене су идеје утицале више но што се то обично мисли и на Хрвате. Истина, они се верно држе династије и приносе велике жртве за њену одбрану у ратовима против Наполеона, али већ сам боравак хрватских пукова у тим ратовима по разним европским земљама проширивао је знање и видокруг хрватског човека, извлачећи га из ове полусредњовековне зачмалости старе Угарске и старе Венеције. Наполеоново завојевање хрватских земаља и реформе Мармона, Дандола и других његових људи у њима биле су и сувише велике и значајне да би их могао доцније збрисати и један Метернихов систем. Под утицајем новог времена и нових сила, што их оно избацује на површину нестаје старог сталешког друштва у Хрватској. Нове идеје формирају нова гледишта на културни и национални живот Хрвата; оно ће доћи до израза у времену после револуције.