Политичка прошлост Хрвата 16

Извор: Викизворник

Ослобођење од Турске, стварање Хабзбуршке монархије[уреди]

Турско освајање хрватских земаља продужило се све до почетка XVII века. Изградњом Карловца 1579 и падом Бихаћа 1593 обранбена линија Хрватске према Турској узмакла је од Уне на Купу. Покушај босанског Хасан-паше Предојевића 1593 да освоји Сисак и продре у Хрватско Загорје, довео је до његовог пораза и смрти под бедемом тога града. То је изазвало нови аустро-турски рат, који ће трајати до мира у Житви 1606. У том рату аустриске војске први пут су успешно одолевале турским нападима, а читав низ устанака у нашим земљама против Турске дао му је значај правог националног покрета код Јужних Словена.

После мира у Житви Аустрија је била заузета тридесетогодишњим ратом у Немачкој, а, Турска ратовима на другој страни, тако да се борба обнавља тек 1664. У том времену изменили су се односи снага. У колико је Аустрија за време тридесетогодишњег рата усавршила своју војну организацију стварањем боље, плаћеничке војске, позивног официрског кора, бољим наоружањем итд., у толико је више попустила турска војна организација. То ће се најбоље видети у новом рату од 1683—1699 г.

Велики аустро-турски рат почео је Кара Мустафином опсадом Беча 1683. Поражена под аустриском престоницом, турска војска повлачила се низ Дунав, а против Турског Царства склопљен је савез Аустрије, Пољске, Венеције и Русије. На свима европским границама Отоманске Империје од Јадранског па до Азовског Мора пламтео је рат. Вести о турским поразима продрле су брзо и у наше земље и са неописаним одушевљењем кренуле су чете из Хрватске и Војне Границе да ослободе Лику и Славонију. Поход хрватске војске био је праћен бунама и устанцима нашег народа под Турском. Вировитица је ослобођена 1684 г. Дубица 1685 г. Костајница, Осијек, Ђаково, Вуковар 1687. Илок, Брод на Сави 1688, а Лика и Крбава 1689. У исто време котарски и приморски ускоци помагани млетачком војском продрли су у Далматинско Загорје и ослободили Имотски, Сињ, Цетину, Бенковац и Книн. За то време царске војске после победа код Харшања и Мохача продиру Београду 1689, заузимају га и проваљују дубоко на Балкан све тамо до Скопља. Кад је аустриска војска због рата са Француском морала добрим делом да иде на Рајну, Турци су поново прешли у напад и потисли Аустријанце преко Саве и Дунава. Победом код Сланкамена 1691 и код Сенте 1697 Аустрија је остала господар Панонске Низије. Миром у Карловцима, 1699 она је добила од Турске целу Угарску осим Баната, Лику, Банију, Славонију и Срем осим његовог југоисточног дела. Венеција је добила један део Далматинског Загорја и тако се старо име Далмација, у средњем веку ограничено само на приморске градове и острва, почиње поново да шири у унутрашњост Балканског Полуострва.

Новим ратом 1716 до 1718 г. Аустрија је миром у Пожаревцу добила поред Србије, остатак Срема н уским појасом прешла Саву захватајући један део Босанске Посавине. Венеција помиче границе Далмације на гребене Динаре, тако су предратне Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација добиле границе које ће задржати углавном све до пропасти Хабзбуршке Монархије 1918.

Победама аустриских војски у ратовима са Турском концем XVII и почетком XVIII века и ослобођењем Угарске, Хрватске и Славоније од Турака изградила се у средњем Подунављу све до Саве Хабзбуршка Монархија, Створиће се тако једна нова велика сила, која ће играти одлучну улогу у животу хрватског народа све до њене пропасти 1918.

Велики занос што га хрватски народ проживљава тих година ослобођавајући велики део својих земаља од турског јарма, потиснуо је у позадину тежње хрватских великаша из времена зрињско-франкопанске завере. Нема ни говора више о отцепљењу Угарске и Хрватске. На пожунском Државном сабору 1687 свечано је дато Хабзбуршкој династији право наслеђа по мушкој лози и по примогентури у Угарској и Хрватској; докинут је и 31 члан златне буле из 1222, из кога је племство изводило своје право да се може бунити бранећи устав. Отсада нове хабзбуршке краљеве на угарском и хрватском престолу не бира Сабор него долазе по закону о наследству. Царска војска својим победама и избацивањем Турака из Угарске и Хрватске из темеља је изменила однос снага у тим земљама. Угарски и хрватски великаши привикавају се постепено да слушају господара из Беча. Њихови сабори све мање имају самосталности, а банови н палатини све више постају овисни од централне власти са мало иницијативе, а много послушности.

Посебице се трудио Леополд I да организује новоосвојене д«лове Угарске н Хрватске по својој вољи и према својим схватањима. Војна Граница проширена је низ Саву и Дунав, а остале ослобођене земље Славонија, Срем, Лика и Крбава стављене су под непосредну управу Дворске коморе у Бечу. У Угарској ова политика бечког двора изазвала је устанак Фрање Ракоција. Хрватски сабор задовољио се протестима н поновним тражењем да се растури Војна Граница или подвргне непосредној бановој власти. Од свега тога није било ништа. Беч је наставио своју политику јачања свога утицаја у хрватским земљама. У освојеним покрајинама Леополд I је давао својим љубимцима огромне поседе стварајући тако у Хрватској и у Угарској, слично Чешкој за време тридесетогодишњег рата, себи одано и верно племство. Ово ново племство било је разног порекла, већином страног. За њих су Хрватска и Славонија било само покрајине Монархије. Вез икакве духовне везе са земљом и народом оно ће бити одлично оружје у рукама Хабзбурговаца кад у Угарској и Хрватској буду спроводили своје централистичке планове. У то време ствара се велико Одескалкијево имање у Срему, грофа Кордоне у Вировитици, баруна Прандауа у Петријевцу, грофа Одијера у Нашицама, грофа Елца у Вуковару нтд. Њима су се придружили неки домаћи племићи; тако да се у Хрватској и Славонији формира у XVIII веку ново племство, потпуно друкчије и по менталитету и по схватањима од некадашњих Зрињских и Франкопана.