Поликратов прстен

Поликратов прстен (???) Писац: Фридрих Шилер, преводилац: Исидор Ћирић

На кули танкој бела града
Стајаше он, — а Самос ада
Пред вољним оком лежи сва.
„Куд гледнеш, све то мене двори,”
Мисирском краљу тако збори,
„Па признај, да сам срећан ја.”

„На теби милост неба стоји;
Поданици су сада твоји,
Што пре бијаху ка’ и ти;
Ал’ један ће их светит’ знати,
Зато те нећу срећним звати,
Док душмана ти око бди.”

И пре но краљу речца стаде,
А пред тирана весник паде,
С Милета њему носи глас:
„Нека се диме жртве свете,
Ти, господару, свијај сплете,
Лавориком овенчај влас.

„Душмана твога копље згоди;
Поруку ову, што ти годи,
Полидор шаље, вођа твој” —
И у црн сасуд руку тури,
И пред њих знану главу вури,
А њи подиђе ладан зној.

Ал’ краљ у грози опет рече:
„Ох, варљиве се чувај среће,
Послушај верни савет мој!
На мору плове твоји броди,
А бура може да им шкоди,
Да им разлупа лаки строј.”

И још ни речцу не доврши,
А с обале се вика крши,
И вес’о јечи усклицај;
Е туђе ево носи злато
Бродова силних бело јато
У постојбине мили крај.

А краљ се диви, чудом чуди:
„Срећа т’ је данас вољне ћуди,
Ал’ кратак бива осмех њен.
Крићанске чете, вичне боју,
На земљу ево иду твоју,
Да задобију богат плен.”

И још ни речцу не изусти,
А с лађа врви народ густи,
Тисуће кличу: „Победа!
Опроштени смо наших врага,
Расу их бура све без трага,
И свршена је војна та!”

А гост у јези ’вако рече:
„Заиста, ти си чедо среће,
Али се бојим за твој спас.
Богова завист никад не да,
Да срећу чисту смртна чеда
Уживају и један час.

„И моја влада дуголетна
Бијаше увек сјајна, сретна —
То каже многи дивни чин;
Ал’ и ја срећи данак плати,
Не могу с’ тужан срећним звати,
Јединац мени умре син.

„Па хоћеш ли, да т’ мину муке,
То свевишњима дигни руке,
Да даду срећи неки квар;
Још нико није сконч’о ведро,
На ког су бози увек штедро
Разасипали бујни дар.

„Не услишају л’ молбе твоје,
А ти послушај речи моје,
И несрећу призови сам;
Од твога блага понајдраже
— Што ће ти срце да покаже —
У море одмах баци там’.”

А онај стрепећ’ ’вако рече:
„Од свега блага понајпрече
Прстен је овај благо то.
Осветницама њега дајем,
И срећу моју тиме кајем —”
И хитну га на морско дно.

А када сијну зора рана,
Рибарче ступа пред тирана,
На лицу му се радост сја:
„Теби је поклон риба ова!
Још не улови така лова
Доселе нико, кано ја!”

А кад је кувар узе брже,
И распори — а он се трже,
Тирану трком носи глас:
„Ох, твојој срећи мере није,
Гле, твоје благо најмилије
У риби нађох овај час!”

Тада се грозећ’ гост обрну:
„Ја видим твоју судбу црну,
Мој пријан неси више, знај —
Богови хоће пропаст твоју
Одох, да спасем главу своју” —
Рече и оде у свој крај.

Извор

Даница, 20. априла 1868. Број 11. Година IX, стр. 248-249.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Исидор Ћирић, умро 1893, пре 133 године.