У, ха, ха, ха! Чуда!
Подземни се потресови са стравичном јеком хоре,
а земаљска мрачна њедра са пакленом силом кипе;
брегови се од језерах растопљени проламају,
и језера с сваке стране у огњено море рину.
Та огњена страшна пара под мрачнијем сводовима
тутњевима неизбројним разбија се и прскаје.
Дрхтајући Везув бљује густе витле мрачног дима,
из жвалах му с јеком лети страшни поток жеравице,
те облаке од пепела на сунчано лице сипље.
Јединствено поднебије Неапоља гиздавога
једнијем се махом прели у тартарску смртну боју.
Над њим сунце грдно плаче тризрном пријевјесом,
под њим земља уплашена од погубне силе стење.
Ух, страшила ужаснога! Смртном јеком све уздрхта:
дрхти море, дрхте горе, жалосни се човјек смрза!
Је л’ паклена вражја сила злу стихију узмутила?
Оће л’ своди мрачног царства свиколици попуцати?
Оће л’ земља коматима у облаке да полети?
Је ли ово дан посљедњи те с’ у тавну ноћ прелива?
Догоре ли зрака св’јетла на бријегу вјечне ноћи?
Избриса ли небо земљу из својега календара?
Не, не! Тартар мртав лежи под тучнијем сводовима,
смолени му океани нарушити брег не смију;
јошт су земљи љета дуга, небо земљи зла не кује:
та земља је чедо Божје, расадник је Божји земља;
димник се је један црни од палате Плутонове
запалио по нагону, те ће мало подимити.
Сила не зна што је правда кад је луда сљепост води;
гњев приветни, гњев бјесноће – тешко мјесту над ким пукне!
Пет сусједах жалоснијех, на праг ви је час посљедњи;
тка се вама црни покров под ким ћете вјековати!
Ноћ је дуга – дан не свиће, Везув страшни, Везув љући!
Пет градовах тужни народ бјежи мраком у незнању:
родитељи своју ђецу, ђеца родитеље
погубили у мракама, те се траже вапијући;
очи мраке ухватиле, сила јеке глас узела;
мајка чедо наћ не може, нит љубавник љубавнице.
Спасенија нигђе нејма, смрт у ноћи страшно рази!
Пред олтарма жреци клече с ликом смрти на образу,
те идоле умољају, дају мита и завјете
да смекшају гњев небесни, да заштите поклонике.
Сл’јепи жреци ништавила! Многобожја олтар гадни
свемогућу вољу Творца не смекшаје, него јари.
Та идоли и пенати што олтаре ваше пуне,
изроди су то и бебе, те вишњега име хуле.
Други олтар њему треба – свемогућ је он и силан;
њему хоре сва небеса, он ужасом бездне стреса!
Клече жреци пред олтарма, укочени и нијеми,
страва им је глас узела, смрт бљедношћу задахнула;
идоли се од камена тресу, ломе низ олтаре.
Народ блуди изгубљени како адске у мрак сјени;
неки себи спасенија у избама мрачним тражи.
Адску силу напор диже са љутилом стостручнијем,
распукоше на све стране Везувију грдна жвала!
Густе крупе од камења излећу му из безданах;
разе љуто, разе страшно што гођ својим махом стигну.
Мећаве се, како муње, од пепела и жераве
расхорише на све стране кругом мрачна Везувија;
урагани њима витле, ураганим’ они тутње.
Дажд се усу пљусковима вреле воде с густом пљеном,
а потоци раскаљени у црвеним валовима
густа вара[a] зајечише низ Везувиј муклом јеком.
Све сарази грдна сила, све сажеже, све затрпа!
Зла урока, зла нарока, зла удеса, а зла часа!
Не бјеж’, море, од ужаса, но притеци на невољи –
нек је краће страданије, мученију конац метни,
како Јордан што притече у долини Силвестровој:[b]
конац метну мученију, а задуши адска жвала.
Бјежи море од бреговах, од чуда се уплашило:[c]
у гробницу мученија пет градовах потонуше!
Поздрављам те са уздахом, о разуре нечувени,
о гробницо Помпејева! Ево мене на твом брегу,
жедни поглед да наситим, љубопитство да угасим[d],
на твојијем развалама, на горама од пепела
да излијем сажаљење над људскијем страданијем.
О како су дивна, красна и прелесно искићена
у свом роду, у свом вкусу сва зданија Помпејева!
Поздрављам вас, о олтари, кумирима остављени,
вас, клијети, окићене с живописом, с мозаиком,
дивни врти и цвјетници с фонтанима и бањама[e] –
маленашњи, но блистате, те миленост окићате,
вас храмови и попришта, величине образ дивни!
По узаним но правилним улицама и кућама
градским идем како крилат; погледи ми жедни стрчу
с једног чуда те на друго, на све точке и углове.
Причај мени појасније о каквостма старог св’јета,
мен’ је доста једна ријеч само досад нечувена;[f]
причај мени појасније твоје збиће нечувено!
Причај, причај појасније, – сплетени су ти знакови.
Што се бојиш, што премучаш? Сила, Август, Нерон грдни
и њихове тме родова више св’јету злом не грозе;
ненаситну гордост римску развалине римске крију.
Глас је људски овде нејак, глас се људски угасио,
само сл’једи што му видиш морем вара и пепела.
Ви духови дајбуд’ адски, који вјечно пирујете
на разуре, на пустоши, на људскоме страданију,
саламандре и ондини, елфи, гноми и демони,
чаралице и вјештице, ви паклени поклисари,
из мрачнијех под пепелом штогођ избах прословите!
Ћути идол, ћути ђаво, ћути човјек – гласа нема;
тјелеса су погребена, духови се распршали,
под варнијем бреговима не см’је ништа становати!
Ха, поживље, работници, јербо очи жедне броје
све ударце те падају! Ударац је ваш свакоји
по залогај, те медени, љубопитству ужденоме,
ударац је ваш свакоји мах једнога јака весла –
све нас ближе попримиче внутрености старог св’јета.
„Ево овде три картине, те лијепе живописи;
ево мјесто гђе живио и огњиште ђе пирио;
ево пода с мозаиком, те лијепо накићена!“
Бјежи, бјежи, свак се мичи – не сметајте зраку сунца!
Усуше се бистре зраке на обитељ, на огњиште
те погледом животворним за вјековах осамнаест
пренебрегле сасвим бјеху и лишиле њине игре.
Поздрављам те, неизвјесни људски стану и огњиште!
За спомен ти зрак остављам у твојојзи обитељи!
