Под воћком

Под воћком (1847)
Писац: Љубомир Ненадовић

(одговор Данилу Медаковићу у Берлин)

Воћко мила, воћко млада,
Ја под тобом опет седим,
И из твога густог хлада
На шуштећи Некар гледим.
И до сад сам свако јутро
Теби прије сунца хит’о,
И у милој тој самоћи
Илијаду моју чит’о.
A јутрос ме рано ево,
Са листићем једним само,
Похит’о сам на брег теби
Да заједно ми читамо.
Ево, воћко, и ти види
Шта пријатељ мени пише,
Како душом ролољубном
У младе ми груди дише.
Заклиње ме свим на свету
Да на мале мраве гледим
И да увек њихов пример
У општима ствар’ма следим
У твом хладу ја сам до сад
Са вилама сунце чек’о,
Ах, усхнћен као данас
Ја сам био врло ретко.
„Пријатељу удаљени!
Теби сада ја с’ обраћам,
Теби пишем, теби певам,
Тебе сада ја поздрављам.
И одавде с овог места,
Откле с’ виде све милине,
Откле с’ често моја песма
Хори рајнске низ долине:
Пријатељу, одавде ти,
Пружам руку, теби вичем
И на твоја сва надања
Заклињем се и обричем.
И одавде, с овог брега,
И правога мог блаженства,
Ја ти кажем да сам вредан,
Твог искреног пријатељства.
Ако кад год наш род мио
Од мен’ прими какав цветак
Казаћу му ко је био
Тај баштован њему редак.
И тако ми среће моје
И напретка рода мога,
И љубави тако м’ твоје
И имена славенскога,
Ја ћу увек бити сталан
И у жељи и у делу
Општим ствар’ма бићу веран,
Голим груд’ма ломит’ стрелу.
Не може ме ништа склонит’
Да друкчије ја помислим.
За род српски живот даћу
Јер за њега само живим,
Пријатељу ти ми пиши,
Ти ме твојим реч’ма блажи.
Од смишљених идеала
На само ме дело дражи.
О, пиши ми, пиши опет,
Ободравај моје груди.
У њима је једно срце
Што за српском срећом уди.
Ал’ допусти родољупче,
Да још коју годиницу
Ја проведем певајући
С гуслам’ ил’ уз тамбурицу.
Не дирај ме, остави ме,
Да с’ песмама младост блажим
И у свету идеалном
Да блаженство своје тражим.
Збогом остај и поздрави
И друге нам пријатеље:
Србе, Русе и Пољаке
Што имају опште жеље.
Видов’дана ето скоро
Што нас општој слози крепи;
Пред њим срце нек неверно
Ka’ пред тешким громом стрепи.

Хајделберг Маја 1847

Извор

Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, Београд, 1912, Књига прва, 3. издање. стр. 47-50.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Ненадовић, умро 1895, пре 131 година.