Поглед на политичку и социјалну француску поезију од 1830. до 1848

ПОГЛЕД НА ПОЛИТИЧКУ И СОЦИЈАЛНУ ФРАНЦУСКУ ПОЕЗИЈУ ОД 1830. ДО 1848.[1] Писац: Јован Скерлић

    Доба од 1830. до 1848. било је у Француској тренутак највећег интелектуалног вријења у ХІХ вијеку, и једна од најљепших епоха људскога духа. Живот је текао таласима, и нека грозничава дјелатност подстицала је све душе. То је био тренутак грађења и преправљања свију идеја, свију вјеровања које дадоше особени жиг вијеку који се сада навршио.
    То је златно доба романтизма, вријеме његових великих побједа. Реализам, у моћним романима Балзаковим изилазио је на видик и објављивао нову једну књижевност, аналитичну и невеселу. На религиозном пољу, једни, као опет Шател и његови ђаци, хтјели су да у литургији замијене латински народним језиком, други, као Ламене, мирили су догму и слободно испитивање, вјеру и разум, Цркву и Демократију. У политици, нове странке су се стварале и постављале озбиљна и тешка питања која пак потомство има да ријеши: догматични либерализам, који је хтио да замијени старо племство обогаћеном буржоазијом, одбацујући сваку реформу у економском стању ствари; радикализам, који тражи опште право гласања, демократизацију власти и интервенцију Државе у односе између Капитала и Рада; реформистички социјализам, који хоће економску демократију и тежи ка поступној социализацији својине; револуционарни комунизам који рачуна на coups de maiu да оствари цјелокупан идеал комунистички. Најзад, то је било цвјетање теорије друштвенога преображаја. Утописте, те безазлене и узвишене душе, апсолутне и пуне презирања стварности, снијевали су да саграде једно идеално друштво на рушевинама прошлости и у хаосу нових идеја и вјеровања. Они су говорили да људи морају бити уморни од тога што међусобно шкоде једни другима, и да добра воља, морална снага, примјена здравога разума у људским пословима довољна су да у прах оборе то друштво без равнотеже, бесмислено и мрско, и да организују срећу, према њином јаком изразу. Сви ти рационалисти имали су апсолутну вјеру у бескрајну усавршљивост човјечанства, у неограничену ширину разума, и, са Ламартином су говорили:

Нико не зна колико свјетлости

Може имати наша трепавица.

    Посред тога хучнога и задиханога хода ка будућности, у тој бици идеја, испрекиданој пуцњима из пушака, поезија је морала претрпјети много утицаја, прожети се страстима и идејама свога времена, постати борбеном и играти улогу хора у античкој трагедији. Она пјева велике наде, расцвјетале под сјајним сунцем Јулским, оно мистично чекање среће која мора да сиђе на земљу; она слави солидарност, братство народâ, религију човјечанства. Она изражава мржњу на Бурбоне, оборене краљеве, који представљају угњетачку и понижавајућу прошлост; она одаје ватрен култ Човјеку, Наполеону подигнутом у ред полу-богова, који оличава национално осјећање. Поезијом осјећамо горчине првих разочарања која су дошла послије полета и повјерења Јулских дана. Ми у њој налазимо одјек борба које је републиканска странка водила ријечју и оружјем, слику свега што је она волила и мрзила, дивила се и проклињала. Исто тако, она нас подсјећа на неповјерење и одвратност консервативаца према политици напретка или револуције. Ми у њој видимо ону карактеристичну неодлучност душа у беспрестаним промјенама, моралну и интелектуалну нелагодност, одвратност деликатних душа пред индустриализмом и меркантилизмом који су наступили. Поезијом присуствујемо изблиза еволуцији политичких и социјалних идеја цијелога прошлога вијека, њоме видимо како стара идеја милосрђа постаје модерна идеја социјалне правде, како плашљиве тежње и једва изражени смјерови преображују се у солидне системе. У очи 1848, поезија пламти од гњева противу финансијских спекулација и кварежи која нагриза цијело тијело социјално; она очајно криче пред пољима која је глад опустошила и пред биједом која десеткује радно становништво по варошима; она изражава сву ватрену борбу за добијање грађанских права и њоме ми осјећамо оне тајанствене ударе и трзања који јављају велике политичке и социјалне потресе.
    Схватање да умјетност треба да буде цивилизаторска, корисна, борбена, тенденциозна, да треба да буде одјек идеја и нада свога доба, да њен циљ, чак њен разлог опстанка јесте да допринесе триумфу правде и истине, то схватање припада XVIII вијеку, његовој рационалистичкој и ослободилачкој филозофији. Она би примијењена у Револуцији и надахну слике Давидове, дрхтаве акценте Марсељанке и Пјесме Понаске, као и осредње драме јакобинске из 1794. Гвоздена рукавица Наполеона била је спријечила слободну ријеч, али сенсимонизам прихвати ту идеју демократске и моралишуће умјетности, и поезија Беранжеа и Казимира Делавиња предсказивала је бојну поезију Јулске монархије.
    Стихови постадоше једна врста оружја; у општој борби, сликови и каденције изразише све гњевове, све наде страначке. Све странке имадоше своје витезе слика. Али, што се има нарочито примјетити, то је да и количином и каквоћом, демократска поезија куд и камо више стоји. Што се више приближује 1848, браниоци реда постају све рјеђи. Влада и њени приjатељи су радили; опозиција, поборници нових учења, имали су потребу да шире своје идеје, да силно оглашују све што су мрзили и све чему су се надали. Узроци овога зближења наступајуће демократије и поезије веома су занимљиви и јако сложени.
    Прије свега то је душевно стање цијелог романтичног покољења. Сви ти духови били су рођени у једној од оних прелазних периода које су вазда тако болне. Они су били видјели страховите буре које су чистиле стари свијет и ваздух прошлости бучним ударима грома. Негдашње идеје, стара вјеровања бјеху пале у прашину, и мало је ствари било остало на ногама. Али многе велике наде рође не у XVIII вијеку нијесу се биле оствариле, разуздане амбиције биле су укроћене, и, послије 1815, осјећање атоније, морална и интелектуална нелагодност јела је душе тих младих људи. Они су имали одерану душу, како је говорио Мирабо; сваки од њих могао је рећи са Ламенеом: „Моја је душа рођена са једном раном“. Најзад, они нијесу јасно видјели у животу. Са Виктором Игом, они су патили од тога сумрачнога стања душâ, са Алфредом де Вињиом пјевали су:

Дан се није родио. — Ми смо још у првом

бијелом зраку који претходи зори

И оцртава земљу на ивицама хоризонта.

    И у тој анемији духова, у том ослабљењу воља, они су осјећали тежак терет јадне ружне стварности гдје крши идеал, и у виховим паћеничким срцима клијало је незадовољство са животом и потреба за општим ослобођењем, а у исто доба необична способност да се разњеже.
    Хуманитарно осјећање одатле долази. Ти малинхоличари који, у својој тузи и душевном немиру, лијеваху сузе, жалостише се пред стварним и опипљивим боловима. Та сумњом изједена срца широко се расплињаху у осјећању човјечанског братства, пред величанством људских страдања. Бијада онога доба није била социјална биједа у нашим данима, то јест релативна биједа, која долази од разлике извеђу вриједности рада, кориснога по друштво и подјеле добара, то је била физичка биједа, глад, лишеност предмета најпотребнијих за живот, најстварнија и највећа биједа коју је Француска познала у ХІХ вијеку. Индустрија је ишла преко људских лешина; увођење парних машина упропашћивало је хиљаде малих занатлија и радника Огорчена конкуренција, индустријске кризе, неизбјежне у капиталистичкој производњи, довршивале су гњечење радних класа. Калдрма великих вароши покри се овим жалосним жртвама новога економскога поретка, тих бескорисних који су били дотјерани у страховиту дилему, бити пушкаран или умријети од глади. Глад, неродице пустошиле су села, и дешавали су се призори који су подсјећали на се сељачке ратове у XIV вијеку, крваве борбе magri противу grassi у талијанским републикама. Радничко законодавство није постојало, а влада, послушно оруђе у рукама плутократије, ништа није хтјела ни да чује о томе.
    Мисаона елита буржоазије, интелектуалци тога доба, искрено су осјећали ту дубоку и незаслужену бијаду. Религиозни, они се осјетише бpaћа тих биједних робова званога неправеднога друштва, те безимене гомиле мученика. Идеалисти, ови се осјећали рањени том мрском стварношћу, том бруталном силом материје и фаталности. И ништа природније но да је једна жена најбоље изразила ту њежност, то саучешће за паћенике. Жорж Сандова, „Изида сувременога романа, добра богиња са дојкама из којих вазда млијеко шиба“, у својим романима, у тој „ријеци од млијека“^[2] показује силину тога наивнога и дирљивога хуманитаризма. Најљепша епопеја људскога милосрђа, Јадници, схваћена је и почета у то доба. Један од најстаријих највјернијих пријатеља Виктора Ига, Огист Вакери, у својим Профилима и гримасама, црта једну сцену из 1847: велики пјесник пред неколико ученика довршује читање првих глава болне историје Жана Валжана. Дан се рађа, лампа и лице блиједе, а млади ентузијасти, влажна и грозничава ока, осјећају како им се срце шири у безмјерној љубави за све што се пати.
    С друге стране, романтици су осјећали само мржњу, свирепу мржњу за буржоазе. У опште, заљубљени у јаке и интензивне боје, у егзотизам, они нијесу волили садашњост. Бајрон, његов учитељ, у својим Мемоарима дефинише на занимљив начин поезију као „осјећање старога свијета и осјећање свијета који долази". Они нијесу волили тај вијек практичан и тужан, без отмјености и без јаких страсти, гдје је идеја згњечена фактом а лијепо корисним. Нова класа господар друштва била је предмет њихове мржње. Они нијесу имали довољно презирања за бакале, за дућанџије, за филишћане, безначајне, плитке, никакве; они су их обасипали истим презирањем којим и слике Делароша и поезију Делавиња. Флобер, у средини тијех Бувара и тијех Пекишеâ, констатовао је да „буржоази мрзе књижевност“, и говорио: „Ја називам буржоа све што мисли ниско".^[3] Жозеф Придом, „ученик Брара и Сент-Омера, заклети вјештак код суда“, ― „синтеза за буржоаске глупости“ како је говорио Теофил Готие, ― датира из тога времена. И Бодлер врло добро показује „ту аристократску мржњу без граница, без ограничења, без милосрђа на краљеве и на буржоазију“.^[4]
Због тога орлеанска династија и побједничка буржоазија немадоше својих пјевача. Нова династија представљала је интересе и идеје буржоазије, није волила помпу и сјај Бурбона, и Алфред де Вињи, у своме дневнику хладно говори о „протестантском крунисању" Луја Филипа. Скиптар Бурбона, и сиви реденгот Наполеонов бјеху замијењени кишобраном краља-грађанина, што је било мало у стању да избије поетске изворе из тих препуних душа. На тај начин, поезија с једне стране, орлеанистичка династија и буржоазија с друге, за навијек се раздвојише.
    Млада демократија привлачила је пјеснике, она им је говорила:

Мислимо мање на пастире и мислимо више на људе.

Има других предмета у свијету у коме смо,

Има муклих борба и страховитих зала.^[5]

    И они одговорише на тај позив.
    У судбини поезије, Ламартин дефинише ту умјетност на овај начин. „То је сам човјек, то је нагон свију епоха, то је унутрашњи одјек свију људских утисака, то је глас човјечанства које мисли и осјећа, сведен и изведен извјесним људима који су више луди но остали, mens divinior, и који лебди над том хучном и збуњеном вревом покољења и траје послије њих, и који свједочи потомству о њиховим јецањима или њиховим радостима, о њиховим дјелима или њиховим идејама“. Он је ишао тијем путем, и нико боље од њега није пјевао велике хуманитарне идеје. Виктор Иго, остајући у интелектуалној неизвјесности, не разликујући ништа јасно, очекујући свјетлост Јунских дана 1848, ипак је чинио свој посао буктиње, и имао акценте који су јављали будућега пјесника Казна и Легенде вијекова. Беранже не издаде народну ствар, и вријеме не остари срце старога пјесника. Алфред де Вињи извоље који пут сићи са своје куле од слонове кости, и показа душу отворену идејама времена. Алфред де Мисе, са својим аристократским презирањем гомиле, њених потреба и болова, имао је тренутке када му је дух био широк и када је осјетио људско милосрђе. Исто тако, Теофил Готие, који, скицирајући нову пластичну и неузбудљиву поезију, јављао је долазак пјесника заљубљених у боје, вајаре строфа и резаче сликова.^[6] Огист Барбие, са мушким и снажним талентом, запостављеним у наше доба, поста осветник јавне савјести и храбар заточник Идеје. Кондотиер пера, Бартелеми, у језику сировом и живописном, подиже за једно вријеме борбену поезију до њена врхунца. Ежезип Моро и Пјер Дипон, људи из народа, бише најовлашћенији и најслађи пјесници нових идеја.
    Иза њих је ишла једна мрачна гомила, каткада пјесника, али готово увијек стихотвораца, који су остављали пушку и узимали перо да испуне своју грађанску дужност и послуже ствари која им је била драга. Поезија је за њих била неки виши позив, и они су у њу стављали сву своју вјерујућу и топлу душу. Праве, високе поезије готово никада нема у њиховим дјелима, тон је емфатичан, декламаторски, усиљен, израз је нетачан, стихови су често осакаћени, идеја није свагда јасна и схватљива, али из тих пожутјелих и прашином покривених књижица диже се мирис искрености, емоције, који изазива сву ту бујну и немирну епоху.
    Данас, ми још не можемо да оцијенимо идеје, наде, мржње те епохе. Ми још дишемо готово исту атмосферу, и мучни проблеми које су ти људи обиљежили, остају нам да их ријешимо. Вријеме, врховни судија, још није изрекло о њима своју пресуду. Али, рећи ће је. Тада ће се цијело човјечанство сматрати као један човјек који увијек живи и који се стално учи. Тада ће се имати поштовања и према најочигледнијим заблудама, јер су оне биле корисне у трајању истине, ограничавајући поступно број неовјерених претпоставака. Цио свијет биће сагласан да нема апсолутне и непромјењиве истине, но пролазних и релативних истина; да је у бескрајној разноликости свијета немогућно дати једно једино ријешење свим проблемима. И у тим temple serena, пречишћене и слободне мисли, боље и уједначеније човјечанство, са широком и благом интелигенцијом, биће у стању да суди то ишчезло покољење. Али ми, који смо наслиједили њихове страсти и њихова неспокојства, не наслиједивши њихову моралну снагу и моћ рада, ми који идемо као и они пипајући у блиједој тами једнога свијета који се диже и другога који неће да умре, ми осјећамо за те старије наше њежности и дивљења. Као антични филозоф који је доказао покрет идући, тако су они показали смисао живота и доказали вриједност опстанка тврђењем, дјелатношћу, животом интензивним и утрошеним у напоре који не могу остати бесплодни.

Београд.

Референце

1. Закључак из тезе нашега сарадника Г. Др. Јована Скерлића. (L' opinion publique en France d'après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848. Dissertation de doctorat, presentée à la Faculté des lettres de l' Université de Lausanne par Jean Skerlitch, licencié és-lettres. Lausanne. Imprimerie Constant Pache-Varidel. 1901. p. 237.)
2. Jules Lemaître: Les contemporains, T. IV., p. 168.
3. Ренан, у 1848, овако је писао: „Ја се боље споразумијевам са простим људима, са сељаком, са радником, са старим војником. Ми говоримо готово исти језик, ја се по потреби могу разговарати са њима: то ми је потпуно немогућно са једним простачким буржоазом: ми нијесмо од исте врсте". L' Avenir de la science. Pensées de 1848. Sixième Édition. Paris. 1890. p. 467.
4. Charles Baudelaire: L'art romantique, p. 353.-354.
5. Almanach de la France démocratique, pour 1846. Alphonse Esquiros: „Aux poètes".
6. Кариатиде Банвиљеве датирају из 1841, а Сталактити из 1843.

Извор

Зорa, 1. децембар 1901. Година шеста. Стр. 398-402.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 111 година.