Повратак (б)
Пропојаше срца, и све кô да прели
Празничког тамјана мирис благ и мио.
Неста мутне магле са образа свели',
И свјетлило засја гдје је сумор био;
Све, старо и младо, радошћу се грије
И врви на врата из колибе своје -
Мајке, сестре, љубе, с лучевима стоје,
Чекају... Ноћ мрачна. Негдје курјак вије.
Већ сви чују близу, са путање знане,
Рзање и топот и оружја звеку,
И по који метак што, с клицањем, плане,
Те по дугом кланцу јека стиже јеку.
Тапшу дјеца, вичу, и с радости вреле
Као да би свако полетјети хтјело,
Јер сад, ено, виде све коњике смјеле
Гдје, машући капом, улазе у село.
Ту су! "Добро дошли!" поздрави се хоре.
Сјахују јунаци и својима хрле;
И у пламу луча, кô у пламу зоре,
Видиш како сестре трче, браћу грле,
Увис младе мајке своја чеда дижу,
А очеви крепки љубе их у чело.
Сви мили и драги с окршаја стижу,
И у рудом сјају луча трепти село.
"А гдје је мој Гргур?... Зар он дошô није?"
Једна погурена, стара жена поче.
"Кажите ми гди је?... Мој син Гргур гди је?"
И глас мукло звони, кô из гробне плоче.
Збуњено је тјеши ратник, момче неко,
А готово да му суза с ока кане:
"Можда, ове ноћи, ил' сјутра, чим сване,
Дојездиће и он... Тако нам је рекô"...
Она само зури у гомилу густу,
И рођено село постаде јој туђе -
Не познаје више никога. И пусту
Чупајући косу у колибу уђе
И клону... С огњишта под котлом се жаре
Пламенови хитри из главања сухи'.
Тихо. Само, каткад, из иконе старе
Нешто лако прсне, па опет мир глухи.
Путање су празне. Старо село снива,
Само што се гдјегдје које окно зари.
Мрачно. Једва поглед продре преко њива
На млиницу испод јабланова стари'.
Мајка јоште чучи уз огњиште сама -
Прислушкује, чека, нада се, а с брда
Само вјетар хукне... И студена чама
Обара се на њу кô хридина тврда.
И док мора ноћи сврх ње остве трже
И свјетиљке нада из душе јој краде,
Она зачу како Вран Гргуров рже,
Јер га зна по гласу кô кутње чељаде.
С распаљеном цјепком од сухога смрча
У ноћ јурну сјајна, кô свјетлост олтара;
И ржући, с косе Вран преда њу стрча
Сам, с крвавом раном између ребара.
Она види јасно... Све видје... Посрну -
И задња се нада откиде из душе...
Луч по каму паде и све у ноћ црну,
Кô крваве змије, искре се просуше.
Мрко дрвље шуми. Преко голих њива
Полагано вију пахуљице крупне.
Тихо. Нигдје гласа. Село давно снива.
Само вјетар негдје канатима лупне.