Поварета

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Симо Матавуљ


Поварета


(СА ДАЛМАТИНСКОГ ОСТРВА)


Између града и острва стакли се море у одбљеску жарког сунца на западу. Ка острву мили чамац, у којем су двојица: један весла, други сједи на крми. Иако је тек почетак априла, сунце силно пече, те су скренули главе ка далеким брдима, од којих су њека још покривена снијегом. Чамац је гломазан; веслар је средовјечан, по изгледу више факин него поморац; на крми је младић збојит, препун снаге, у одијелу царскога мрнара. Кад се отискоше с обале градске, чича је питао младића: ко је и одакле је, колико је служио, познаје ли овог, оног од својих другова, па ућуташе. Јер млади острвљанин, Јурај Лукешић из Крапна, не бјеше изузетак међу својим земљацима, није био брбљив, ни наклоњен повјерљивости. Сједио је и пушио мирно, гледајући око себе ствари мирне: воду и ваздух.

Мало по мало, острву се откри обличје; најприје угледаше шуму и у њој високу звонару. То се налази на једном крају острва а на другом је село. Стољетна борова шума и манастир у њој одликује острво Крапан од свију осталијех.

Одједном поцрвене зреник иза Крапна, плискавице почеше пљескати по површини, а крупније рибе у већим гомилама јурити мимо чамац. Тада се Јурај трже из свога дотле непомућена мира, те узе од старога десно весло.

У први сутон брод зарину кљуном у пјешчину пристаништа. У исти мах забрујаше звона на манастиру. Јурај искочи и остаде на мјесту, гологлав, у молитви. И стари веслар, прије но што ће се отиснути натраг, поздрави капом чувену "Госпу од анђела".

Брзим корацима упути се Јурај ка улици, која се може назвати главном зато што имају још двије, упоредне, много краће. Куће су све од камена, мрке од старине, на један и два боја, са осредњим прозорима и зеленим капцима; мало која да нема и педаљ дворишта, гдје је стаја за магаре и складиште лозе и трулог, ископаног чокоћа за огрјев. Да младић бјеше из каква далека краја, па да га је случај нанио на острво, морала би га језа обузети што је село потпуно нијемо, што нигдје не види живе душе, ни од куд људског гласа, као да је све куга поморила!

Али је Јурај знао да су готово сви његови земљаци на својим баштинама, преко мора, у селима Рожине и Јадртовац.

Његова кућа бјеше на крају главне улице. Он дође к њој с наличја; заобиђе је лаким корацима, и сукоби се с дјевојчицом од седам-осам година, која стајаше да високом наслагају лозе, поврх зида од дворишта. Кад стаде према њој, као да је с неба пао; дјевојчица хтједе викнути. Мрнар шапну: "Јоји", стави прст на уста, па рашири руке говорећи:

- Хајд' Скоч! Хоп!

Мала му скочи у наручје. Прекидајући пољупце, Јурај питаше "А шта радиш ту на лозју? А ди је ма?"

- Ма је у кужини, - одговори Јоји, држећи га за руку и скакућући... - А ти си доша! А ја сам скакала озго, јер је Миш река да ја не смим скокнути!

Јурај ју уведе у двориште говорећи:

- Не ваља с висине скакати. То није за дивојчице! А Миш је магарац кад те на то наговара!... Хајдемо сад, полако, полако, да се ма зачуди!

- Да је припанемо? - шапну Јоји.

Јурај стаде на вратима приземне собе, која захваташе цијелу дужину кутњу. Два прозора напрема се бјеху широм отворена, те још бјеше доста, видјела. Његове очи обухватише све; свака ствар бјеше на свом мјесту, како их је оставио, без мало, како су их и његови преци оставили: полице са кујинским посуђем, два велика, орахова ковчега, дугачки храстов сто, над њим велики разапет Исукрст. Јурјев поглед заустави се на контурама жене, која, тик огњишта, бјеше окренута лицем ка врати. Јурај се накашља, жена се окрете, застаде малко, па се сретоше између прозора. И викнуше заједно:

- Е по бота, Јурета!

- Ма! Драга ма!

Послије загрљаја, загледаше се једно другоме у очи, у модре, ситне, бистре очи, које по нашим острвима нараштаји један другоме предају, као год што предају и обле главе, округласте образе, радост живовања, јако вјерско осјећање, нејаку моћ мишљења и скучен број ријечи... Јурјева мати, Луца, изгледаше као његова старија сестра, старија за десетак година, не више. Имађаху исти затупаст нос, кратку, заобљену брадицу, бијеле и румене образе.

Настадоше питања и одговори, која су почињала са "а", као што то бива кад су острвљани узбуђени.

- А како си, ма?

- А добро, Јурета, како си?

- А добро. А ћа?

- А добро је и ћа.

- А Миш?

- А добро је и Миш.

Па онда се жена њешто намрачи, узе највећу троножну столицу са наслоном, па је привуче ка огњишту. Син сједе и узе савијати цигарету. Жена поче стругати рибице, које бјеху у кориту.

Луца се много нагну, а кад поново проговори, глас јој поста непоуздан, као да је веома уморна.

- А ти си писа да ћеш доћ'... тако... до десет дан?

- А јес! приварио сам вас!...

- А био си око цилог свита?

- А не око цилог, али далеко, у Омерику.

- Видио си пуно паиза (земаља)?

- Пуно.

- И црних људи?

- И жутих!... А је ли јематва (берба) била добра?

- А ниј! Крупа обила винограде! Имали смо само тридесет барил вина и шес уља...

Након краћег одморка, Јурета спусти глас:

- А ке нова?

Мати не одговори, он додаде:

- А ке нова с Марицом?...

- А ниј добра нова! - одговори жена шапатом.

Јурета устаде викнувши:

- О, Госпе од анђела! Шта је?

- А добро ниј, ниј, ниј! - понављаше жена одричући главом, па се исправи и дубоко уздахну.

- За муке Исукрстове, ма, шта је? Је болесна?

- Била!...

- Ах... Је... умрла?

- ... Је!

Јурета паде на столицу. Зелен у лицу, за њеколико тренутака блесасто гледаше матер, па једва изговори:

- Је истина, ма?

- Је! - потврди она и обриса рукавом око. Дуго је младић јецао и узвикивао: "Ма, ма!" Најпослије запита:

- А шта је било, за ране Исусове?

- А злић (пришт)! На срид мишице изаша јој злић! Стари Матија водија је у град, код ликара, а он је одмах река: "Ниј добро". Посли зва је бајалицу, а и она је одмах рекла: Ниј добро!" Посли Матија је чинија завит, иша је бос код Госпе од анђела. Па ниш није помогло. Сутра је осам дан како њена липа младост труне у благословеној земљи.

- Јој!... А ти, ма, јеси ли, ишла код поварете (сиротице)?

- Бог с тобом, јадно дите! Осим мене, нико ниј зна да си је изабра, па ни она, поварета, ниј то слутила!

- Јој! - цикну Јурета и заклопи лице шакама... - Јој, поварета моја, ниј знала да сам јој душу да, а ја сам о њој увик мислија на Мору! Ево, ја сам јој јуче у граду купија и веру, ево на!

И уставши, извади из шпага кутију са златном бурмом, те је предаде матери.

Па опет сједе јецајући:

- Јој, ма, ја ћу умрити!

Луца стави бурму у свој дубоки шпаг од сукње и рече: - ... Јеси ли ти кршћанин, или си Жудија поста? Хоћеш ли против бога? ... Хајд', сад ће наши доћ'! Срамота би била да се дозна зашто тужиш, јер ниси поварету испросија, нити се зна да си то мислија, кад се из војске вратиш! Реци јој розарије за душу и хајд'!...

Она узе суд с водом, те га поли а он опра мало руке и очи, па изађе погружен и поведе сестру истим путем куда бјеше дошао.

Затече пристаниште загушено гајетама и проглушено грајом и њакањем магараца. Јер свака крапњанска гајета (барка која хвата више од тоне и којој је предњи дио покривен) носи на крову по једнога магарца натоварена дрвима.

Срце му се стеже кад у првом реду видје оца Маричина, Матију Танфару са црном капицом, и двије кћери његове, са црним повезачицама. Забоље га јаче што га једна од њих познаде и рече: "Ено солдата! А, то је Јурета тете Луце!..."

То бјеше Пава Танфара, средња сестра Маричина, много налик на њу.

Пошто су сви забављени били извлачењем магараца, мало ко сврати пажњу на њега; али он летимично преброја све Лукешиће, Јаране, Танфаре, Пребанде и Јураге, и сву њихову чељад и сав њихов подмладак, те му дође да гласно зајаока и нариче: "А ди си, најлипши цвите крапљански, Марице Танфарице! А ди је тебе из башћине, да чујем сребрн гласић твој, да видим вити стас твој, и оне црне очи, и оно било лице!"

Марко Лукешић везивао је гајету кад му син стаде иза леђа. Стари сух, чврст човек од четрдесет и пет година, вукао је за оглав њихова магарца. Рижана а Миш га је гурао у сапи. Узалуд је Јоји понављала: "Доша је Јурета, ево га!", њих двојица не осврнуше се, докле Рижан под бременом не искочи на обалу. Тада Миш, живолазан младићак од шеснаест година, загрли брата, а Марко само се рукова с Јуретом рекавши:

- Еј, по бога, ипровижада (изненађење). А како си?

- А добро сам, ћа! - одговори Јурета. - А Миш нареста?

- А ка зла трава!... - вели стари па запаљеном кресавицом најприје освијетли лице Јуретино, па припали лулицу. Пошто одби њеколико димова, стави руку на раме Јуретино:

- А канда си пуно патија?

- А зашто, ћа?

- А зато шта си пуно блид и очи су ти црљене. А мени је река Јурага, који је приј шест недиља, приј тебе доша из марине, да си здрав.

- Па, нисам пуно здрав од јучер.

Почеше пролазити мимо њих сељани, те и кроз мрак његово мрнарско одијело привлачаше погледе. Зачуше се узвици и питања: "А је ли то твој Јурета.?... А је ли то наш Јурета? Ола Јури!"

Иначе не бјеше обичај Марков да се тиска путањом. То је знао и стари Рижан, те кад се гомила удаљи, он пође сам.

Јоји и Миш узеше брата за руке а ћа, грицкајући камишић, поче сину причати о летини, о радовима, о трошковима и о овакој ситници те врсте, која се десила за двадесет и пет мјесеца његова отсуства.

Луца их дочека пред кућом. На клупи бјеше земљани умиваоник и убрус. Дјеца одведоше Рижана да га растоваре и смјесте. Марко брзо свуче гуњ, грудњак и кошуљу, те наклони над умиваоником свој црни труп, на коме се истицаху сва ребра и пршљени у ртењачи. Он опра сапуном у једној води руке, у другој лице, у трећој врат. Кад му жена још испра и обриса леђа, он утрча у кућу да пресвуче чисто рубље. То исто уради и Миш, кога је Јоји трљала по плећима.

На столу бјеше: зеља, пржене рибе, сомун јечмена хљеба и врч беванде (разводњена вина).

Луца узе с ногу Исусових бројанице, те једне даде домаћину. Све петоро наврсташе се пред ликом. Домаћица изрече сама: "У име оца и сина и духа светога. Амен," па сви у један глас зачатише оченаш, па здравомарија, и остале молитве, које чине "разорије". То је трајало отприлике четврт часа.

За вечером ћутаху. Луца гуркаше Јурету, који је покушавао да њеколико залогаја стави у уста. Марко је дуго жвакао сваки залогај, наслањајући уморну главу на длан. Тек кад се први пут маши врча, погледа бистро Јурету па онда жену и рече:

- Еј, по бога, шта се процидија и профинија овај наш! Ка госпојица! А чекај ти, док ти уклопимо мотику у шаке.

Сви се обредише из истога врча па, на миг материн, дјеца отидоше на спавање.

Луца донесе мањи врч и чашу. Кад наточи, видјело се да је чисто вино, црно и густо. Марко наздрави сину са "добро доша" па искапи. Луца понови добродошлицу и испи пола чаше, па врч и чашу стави пред сина. У исти мах и отац метну преда њ лулицу да му је напуни. И рече:

- Ти си ноћија у Задру и цилу ноћ пија. То се види! Па си се данас добро најија и у граду. То се види! Је?

- Што је, је! - рече младић, осмјејкујући се на силу.

- А кога сте врага ишли у Омерику?

Па хајд'. Тако је приј нас ишла корацада (оклопњача) "Марија Терезија" у Устралију.

- И видија је црних и жутих људи, - додаде мати, шарајући прстом по столу.

- А зар ти вирујеш солдатима? - рече Марко извративши главу ка таваници и зијехајући... - Пуно лажу, бона!... А, а, а реци ти мени колико си заштедија?

- Петнаес талира, ћа - одговори Јурета.

- А ниј пуно. Роко Танфара донио је двадесет!... А по бога, дај још једну, па да се спи!... А сјутра, послије мале мисе, отиђи најприје код стрица Јосе, па код стрине Марије.

- То се разуми, - дода мати.

Ћа устаде и лењиво пође. Луца припали малу уљану лампицу и отиде за мужем.

Јурета се налакти. Озго из камаре поче допирати снажно ритмично ркање родитељског пара, што је допуњавало слику дневног домаћег живота. Јурета, празне главе, обузет јединим ужасним осјећањем, стаде пажљиво слушати ркање; дође му та обична појава као њешто тајанствено, учини му се да оно одмјерава ток ноћи, ток живота, ток света што одлази у ништа... Њека лупњава и њеки крјештави глас тргоше га из заноса. Њихов пијетао први се усуди да наруши дубоки покој острва. Остали по селу као да се почеше надметати. Кад опет све занијеми, Јурету подиђе језа, сјети се свих прича из дјетињства. Ено се отварају бијеле гробнице око Госпе од анђела и излазе мртви, најприје они скорашњи, који се нијесу још навикли самовању! Ено поварете Марице, која није знала за његову љубав, која је тек почетком те ноћи све дознала, па сад хита к њему да узме прстен... Пламичак на столу заигра, њешто шкргну вратницама и Јурета ужаснут, устаде. Али то је трајало тренутак. Права његова нарав, тежачка и мрнарска, надвлада тренутну слабост и он, оборив главу, изговори розарије за покој поварети.

Па онда сједе и спусти главу на прекрштене руке. Заспа...

Луца, као увијек, прва на ногама, затече га тако. Она наложи ватру и скува каву, па је стави пред њега и гурну га. Младић се исправи и загледа се у матер сањиво, несвјесно. Најпослије извади своју нову, металну дувањару, сави мало дувана у хартијицу и поче сркутати и пушити.

Мати сјеђаше према њему оборених очију.

Он први проговори:

- Ма, ја данас нећу излазити!

- Ни у црикву? Знаш ли да је данас недиља?

- Никуд! Ја ћу лећи у камарицу а ти ћеш рећи да сам болестан.

- То је грих!... Ја сам ништо сањала, мало приј него што сам устала, у зору, кад је сан од бога.

Доиста је Луца чекала да је син запита шта јој се то наговијестило, па кад не чу његова гласа, она настави.

- Сањала. сам њу - поварету! Дошла је, поварета, блида и плачна, са отекнутом и увијеном руком. И одвела ме на фоњистру (прозор) и здравом руком показала ми море и на њему велик брод, и на броду бија си само ти. И она, поварета, плачући рече: "Ено га! Долази! Али ја не могу, мене притеже ова жалосна рука, притеже ме у дунбину... А Јурета нека вазме Паву..."

Луца обриса очи рукавом.

За дуго су ћутали, па мати подиже очи и устави их на синовљем лицу, на коме се поступно враћала радост живовања.

Најзад он запита скрушено:

- Је то истина, ма?

- Је, синко, нека је свидок блажена Госпа од анђела!

- Хе, па нека буде воља божја!... Поварета!