Побуњеним осуђеницима о Божићу

Побуњеним осуђеницима о Божићу  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

Већ други Божић дочекују Срби под тешком осудом. Тај дан Милости највише окитили су наши стари таквом светлом и топлом љубављу да милост зрачи са Божића на све људе и сва створења.

Услед тога изгледа о Божићу као да су сви окови већ раскинути, све тамнице откључане, све осуде заглађене.

Па ипак ето нашег већ другог Божића под казном тешком.

Отуда, баш поводом овог светлог дана Милости, морамо мислити о осуди нашој.

***

Онај који је донео Милост свету донео је истовремено и Истину. Милост и Истина су тек кроза њ засијали свету.

И није могло бити друкчије. Повукла се и Милост и Истина од грехопаденија људског. И најљубазнија срца нису Милост после тога у пуноћи осетили, и најпроницљивији умови Истину нису могли у пуноћи видети. Већ су то наслућивали и назирали живећи законом телесним и законом правде природне.

Отуда је Онај који је о пуноћи времена донео свету Милост и Истину морао пасти као жртва света без Милости и без Истине.

Али овог пута се Истина и Милост нису повукли. Остали су у свету као „мало квасца замешеног у три копања брашна”, и ето тај процес оквашавања теста овога света Милошћу и Истином траје већ пуних двадесет векова. Како сад о празнику Милости да заборавимо на Истину кад су Милост и Истина од Њега и кроз Њега од овог дана поново засијали на свету?

Отуда и потреба да осуди — несмањено размишљамо о нашој и неублаженој — баш о Божићу нашем, кад иначе изгледа да Милост у пуноћи својој највишој зрачи с Божића само Милост већ и Истина нераздељиво и несливено. Милост би сигурно укинула све осуде, да Истина не тражи њихово одржавање.

***

Осуда наша није дошла неочекивано 6. односно 18. априла лањске године.

Било је људи и пре тога који су годинама указивали на неминовност њену ако продужимо ићи дотадашњим путем. Само ми не хтедосмо примити озбиљно те опомене.

Њихов глас је сведок заслужене осуде. Јер да је само један човек једном узвикнуо ту опомену већ би то био доказ потпун, да ово што нас је снашло није случајно, није нити последица напрасите ћуди једног човека нити једног народа, већ одиста сасвим правична осуда изречена над нама са грехова наших. А није само један човек, нити су само двојица то чинили, већ је множина људи на множини места множину пута то понављала. Али отврдла срца, наше очи су гледале, а нису виделе, наше уши су слушале, али ми нисмо разумели.

Отуда је дошао наш слом. Отуда наша осуда.

***

Највише нам међутим смета да ово видимо „квасац фарисејски”, онај од кога је Исус нарочито опомињао своје ученике, да га се чувају, јер је одиста то квасац смрти.

Ми ту опомену Његову не разумемо као што је тада не разумеше ни његови ученици.

Фарисеј је међутим био стварно бољи од нас, јер није имао видљивог греха. Испунио је сав закон и све пророке потпуно. Само је једном греху главно место у срцу оставио. Ономе због кога и Анђели Божији могу пасти у „најдубљу таму” и постати сотонска војска. Направио је место гордости. Па је ставши пред Бога захваљивао што није као човек с видљивим гресима који је истовремено у Храму Божијем био и пун скрушености молио за милост исповедајући своје тешке грехе.

Фарисеј оде због тога осуђен из Храма, а грешни цариник оде оправдан.

Нама не да да видимо свој стварни положај исти тај квасац нашем телу. Ми не видимо свој фарисејски одлично замешен у грехове већ стално гледамо туђе. Па се због тога чудимо како то да ми паднемо под осуду а други буду у бољем положају.

Фарисеј из Еванђеља је био без видљивог греха, па је због свог грешног мерења пред Богом с другим људима, осуђен.

Како ми, који имамо и још какве велике и видљиве грехове, да се пред Богом упоређујемо с другим људима и народима?

Јер, зар се није дешавало да народи с мање греха од нас буду у нашим рукама по Божијој дозволи, јер „свачему има време”? и зар смо заборавили да смо и сами дуго били у рукама чак и некрста „због голема наша сагрешења”?

Божија правда не мери нашим мерилом. Бог постиже једнакост неједнакошћу: коме је више дао од тога више и тражи, а према коме је Господ био стрпљивији у његову греху тај мора бити стрпљивији у својој осуди.

Шта вреди онда поглед на туђе грехове из наше јежевске и јазавичарске перспективе, кад ми не знамо и не можемо знати шта је све Господ коме дао ни колико је кога чекао?

Али ако ово никад нећемо знати с једне, — с друге стране, такво мерење нам смета да видимо себе саме пред Богом, — да видимо праву дубину свога греха и значај своје осуде. А без тога ни наша осуда не може бити ни смањена ни ублажена.

Јер нису људи само створења Божија, с којима бива по божијој вољи само, већ су то слободна створења која су самим тим позвана на активну сарадњу ради изградње своје судбине.

Није Бог наш као камен гранитни на коме је од века уклесана неизмењива судбина појединаца и народа, већ је Бог Дух Свесиле, Свемудрости и Свељубави, коме су ангели и људи сарадници у историјском процесу који је почео Стварањем а као историја свршиће се Страшним Судом. Није тај процес ради саме историје већ ради нас и ради нашег ускрсавања и вознесења у слави.

Није дакле потребна Богу, ради Бога, наша сарадња, јер Његовој Сили, Мудрости и Љубави нема ко шта да дода, пошто је од века у пуноћи апсолутној, већ ради нас и нашег обожења, нашом слободном сарадњом по вољи Господњој.

Јер једног и истог дана два разбојника за иста дела буду осуђена на исту казну и истог дана би казна и извршена: распети беху на крст.

Али један оста осуђен до краја, јер не виде ни тада дубину свог греха, нити страха Божијег имаде његово срце, нити се смилостиви видевши трећег распетог на правди Божијој с њима грешницима, већ Му се још ругаше. А други се спасе.

Отуда, да ли ће наша осуда бити замењена тежом, или пак ублажена, или сасвим опроштена, — или чак кроз прилике које нам она пружа ми будемо и прослављени, зависи од нас.

И хвала Господу што нисмо стена која се креће само туђом снагом, ни друго које животно створење што непогрешно креће само слепи нагон, већ људи пуни слободе који, истина, можемо слободом себе бацити у адску таму, али и вазнети се у висине највише.

Нису осуде за пропаст нашу, јер „неће Господ смрти грешника”, већ су осуде за добро наше, које често само тим путем можемо досегнути.

Јер ето милостиви разбојник тек кроз осуду на крст узнесе се у славу. Војници што га спроводише, извршиоци казне што га на крст прибише, и народ што посматраше његов срам „смрти на крсту” не дођоше до његове славе — а он се ове доможе једном речју својом. У ствари не једном речју већ предубоким трајним процесом који се одиграо у једном само тренутку (за Бога је један трен као пет тисућа година и пет тисућа година као један трен) процесом који се показао као: сагледање свега свог пада злочиначког, — страх Божији пред смрћу којом завршава живот пун грехова и љубав и самилост према праведнику невино распетом.

А из тога видимо да ко хоће казну да скрати или ублажи или претвори у славу тај мора у себи тај троструки процес да продуби и што га пре и дубље проживи, пре ће и осуда престати.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.