Питање гледишта о војводству српском
| Питање гледишта о војводству српском (1860) Писац: Светозар Милетић |
За кратко време ово, како је питање о Војводству српском предметом расправе у нашим новинама и у нашим дружевним круговима постало, два су се мненија показала; једно, да се војводство по поглавитијем домашају народности српске окружи, и да се у том обласном простору условно, т. е. са правама обласне автономије и са гаранцијом српског језика као званичног у тој области са угарском краљевином скопча; друго је, да се војводство пре свега са Бановином Хрватском сајузи и да се тако сајузено или у данашњем простору, или на поглавитији домашај српске народности с’ужено, с угарском краљевином под горњим гаранцијама скопча.
Ова два мненија нити су у овом кратком времену постала, нити се за индивидуална сматрати могу. Од год. 1848, кад су Срби на оживотворењу својих политичних права радити почели, на један су, или други од горњих начина своје политично положење и одношење сваћали, и сад су та два начина по искуству времена и по разговору и споразумљењу са својима једномишљеницима изречена.
Та се два начина дакле као главна појављују.
Начин, по ком би војводство, било у данашњем простору са тамишким Банатом, било на горњи начин с’ужено, или само за себе, или са Бановином сајужено, изван сваког одношења са угарском круном и краљевином стајало, имаће по свој прилици мали круг мненија за себе; тако положење било је посљедицом међусобног грађанског рата, и жеља за таквим положењем могла би само и опет бити плод онаки узрока, који су грађанском рату повода дали, т. е. тога, кад краљевина угарска не би праведна условија наша уважила и припознала, него би безусловно саједињење захтевала.
Могло би се чинити, да би сад и рано и незгодно било, гледиште једног или другог од два горња начина за решење нашег питања изближе разјашњавати, с тим више, што се и онако, као што се са свију страна чује, сви у том слажемо, да је народна скупштина, или народни конгрес српски једино надлежан, да се у име народа о положењу и одношењу војводства изјасни, а не буде ли тога органа израза српски жеља и захтевања, онда остаје сав разговор и сав посао засад узалудан.
Међутим и посланици народни неће имати своја индивидуална, него онака мненија изражавати, која се на јавном мишљењу, било у свом изборном, било у још ширем кругу оснивају; јавно пак мненије, било за један, или други правац, јасније се и снажније појављује, кад сваки себи о гледишту правца рачун дати може.
Ја ћу с моје стране да покушам представити гледиште првог од два горенаведена начина у решењу нашег питања.
Гледиште је то оно исто, што је и основа — basis — наших политичних права, и обзир на садашњу основу права државног.
Познато је, да су исторично-политична права за основу унутрашње државне политике узета.
Сад није питање, слажемо ли се ми с том основом, или не; она је засад ту, и наша је срећа, да и ми имамо исторично политична права, на којима наше политично биће може и треба да се оснује.
По основи се и зграда управља.
Политик у мирном развитку политичног живота мора на терену позитивни права своји стајати, на државну основу обзирати се, мора једном речи неку непокретну точку даље покретности имати; преко тих линија лежи реакција или револуција.
У даљем развитку даје се и треба законитим путем на раширењу основе државне радити, и по томе и своју зграду удешавати — али у сваком времену треба оно што је могуће и на што право имамо, на око узети, и мора се сигуран темељ имати, с кога се даље радити може.
Наше привилегије, у којима наша исторично-политична права леже, осигуравају нам под угарском круном област и обласна права само у земљама, које сад већином војводство српско и Тамишки Банат и овамо спадајућу границу сачињавају.
Пређемо ли безобзирке преко тога, сићи ћемо ма и једном ногом са базиса права наша, и онда нам се и та права са неким ма и привидним основом порицати могу.
Скупштина мајска изјаснила се истина за сајуз са троједном краљевином; али је то било по другом, него исторично-политичном праву, које у подобном времену, кад се политика државна по том праву удеси, опет оживити може; а друго и сајуз тај био је по закључењу скупштине мајске нејасан, тако да би у изведењу или у сједињењу војводства са бановином прешао, или би се раскинуо; јер би се тај савез поред посебног војводе и посебног бана само у заједничком сабору састојао, а ко уставни организам државе и области проницава, тај увиђа, да је то аномалија, имати један сабор, а одељне главе и управе, сабору одговорне. Или би се дакле у изведењу глава и управа сјединила, или би савез престао.
Мајска закључења носила су у ствари клицу или посебности, или сједињења, а никако савеза.
Питање би било данас и то, би ли Хрвати и на који начин с нама сложити се хтели. То зависи од тога, која је страна претежнија; она, која би хтела с нама, или противна.
Најпосле и задруга наша, била она савез, или јединство, морала би на условима паритета — равности — основана бити, коју тек уговарати можемо, кад на наше ноге станемо, и то, док је разговор о томе, да под угарском круном условно будемо, морали би и саизвољење њено на наш савез, или боље рећи, сједињење добити, или чекати, да се у Угарској друга начела развију, која би нас законитим путем до сајуза или јединства довела.
Млоги од нас, који смо за први начин решења нашег питања, не само да нисмо противни савезу са Хрватском, него би га и највећма желили, и то такав савез, који би у заједничкој обласној управи и заједничком обласном сабору, с паритетом, састојао се; — разлика је нашег гледишта наши захтевања ставља, та, што то више за жељу, него за позитивно право нашег народа у војводству сматрамо, и што по томе то не би била „conditio sine qua non” нашег условног скопчања с угарском краљевином, но само жеља, ако би ту жељу и Хрвати изјавили, и у услозијама с нама се сложили и ако би круна на то пристала.
Зато се у првој линији држимо оних права, која нам краљевина угарска одрећи не може, ако хоће, да и ми њена исторично-државна права, која нашим правама нису противна, добровољно признамо и пријатељи будемо.
Извор
[уреди]Србски дневник, 6. новембар 1860. Бр. 88. Година IX
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Милетић, умро 1901, пре 125 година.
|