Питања и одговори

Питања и одговори  (1941)  Писац: Димитрије Љотић

21-IX-1941.

1) Можеш ли ићи по густој магли или по мраку, српски роде?

Можеш, али полако и опрезно, пипајући. — Иначе можеш зло проћи, нарочито ако је пут и иначе опасан. Тако то говори твојој деци мајка њихова. Тако говори сваки прави пријатељ.

Ко ти друкчије говори, непријатељ ти је. Ко те друкчије саветује, злотвор ти је, ма шта му било на језику.

Јер ти знаш из рођеног свог искуства, да је врло често „на језику мед, а у срцу јед”.

Тако ти и ми говоримо: густа магла и тешки мрак су се свили над земљом; корачај опрезно, пипајући, јер си у провалију пао, али иако дубоку, још не и најдубљу, па се можеш отиснути и пропасти без трага.

Тако смо ти говорили пре него што си пао у ову јаму, док си слободан ходио горе, изнад провалије. Али, или не допре глас наш до тебе, — услед паклене дреке оних што су те друкчије учили, — ти га не чу, или зар га не схвати, — тек смело закорачивши и снажно кренувши у маглу и мрак ти се, роде српски, отисну низ подмуклу литицу и заустави се тек у овом њеном подножју.

Онда нас ниси чуо. Почуј нас сад.

Онда су ти говорили да је наша реч реч издајника. Почуј нас сад бар, кад си својим падом утврдио да није издајник онај ко те је учио да се чуваш од провалије, већ они што су ти говорили супротно и тако те довели до садашњег положаја.

Зар ћеш опет дозволити да те уче исти учитељи?

Зар ћеш одбацити ово своје искуство?

Тако ти питање чиним, а одговор ти самом себи дај, роде српски.

2) Ако ти је сабља, роде напаћени, из руку испала, хоћеш ли се бар памећу својом послужити, — или ћеш пак и памет одбацити, па дозволити да те туђа и луђа води?

У борби се човеку дешава да остане без оружја, али се тада свако памећу служи да себе из грдне невоље, колико може, извуче.

Истина је и то, жалосна и тешка, да си ти зато сабљу и испустио, што те је, пре тога већ туђа и луђа памет водила. Јер да си гледао својим орловским очима и мислио својим оштрим умом, не би ти никад ни дошао у бедни положај у коме ти је сабља из руку твојих морала испасти.

Али ако ти са то онда десило, зар ћеш дозволити да ти се сад поново „исто то, само мало друкчије”, страшније и теже, деси?

Сети се, роде српски, шта су ти говорили пре пет месеци. Зар то не личи као јаје на јаје на ово што ти говоре данас? Зар ти онда нису говорили о поносу, части и јунаштву они што су се после неколико дана показали без поноса, части и јунаштва? Зар ти онда нису говорили о „слободи” твојој људи који су те одвели баш у ову неслободу? Зар ти онда нису дали да чујеш о опасностима и тешким последицама, већ те, напротив, обмањивали, лажно ти износећи положај и стање оне стране на коју су те гурали? Зар није све тако било тада, пре пола године?

А зар сад опет не чујеш исто то? Као да није прошло пола године, већ као да смо тек пред пролећем, — као да није протекло толико воде Дунавом, као да нисмо ништа доживели овог пролећа и овог лета, — као да нисмо, благодарећи баш таквој речи и таквој памети, доживели све ово.

Они, роде мој, што ти тако говоре, рачунају да ти је памет као у свраке, кратка и танка. Они мисле да ти ниси ништа упамтио, ништа схватио, ништа дубоко преживео.

Као коцкари што су се кладили на једну карту па изгубили, јер ова није изишла, што поново удвајају улог опет на исту карту, уверени да ће овог пута морати изићи, — тако и они, осрамоћени због губитка на коцки на којој је срамно прокоцкана Југославија, сад улажу поново на исту карту — с исто тако мало памети и мало среће — судбину Србије и српског народа.

Тврдоглаво и сујетно се везали за карту која не излази и све на њу стављају, срамно се коцкајући у судбину недогледних векова твоје земље и твог народа. Место покајања, место усрдног и пожртвованог рада да се поправи што је коцкарска страст упропастила, наши коцкари продужују с туђом судбином лудо коцкање.

Тако они. А ти, роде српски, зар ћеш ти ту коцку допустити, коцку, у којој су губитак и пропаст твоја сигурни, без обзира како ће се цела игра свршити, пошто је јасно да ће оно мало заосталог ти капитала брзо отићи, пре него што главни партнери у игри ову сврше?

Зато те и питам: хоћеш ли се ти, што ти је сабља из руке испала, бар памећу својом служити или ћеш пак и ову одбацити и дозволити да те туђа и луђа води?

Такво ти питање чиним, а одговор ти сам себи дај, роде српски.

3) Знам и осећам свим својим бићем да ти је данас претешко.

Али, и то је оно што ћу да те питам, зар мислиш да ће ти ико, осим Бога, помоћи?

Зар си заборавио сву поуку свога тринаестовековног искуства, да Бог праведни удара бреме на рамена народима и сам Бог милостиви дозвољава да бреме са себе скину?

Прво бива „због големих наших согрешења” као што вели твоја песма, — друго бива кад се „испуни време”, кад „земан дође” — као што то вели друга твоја песма, роде српски.

И никад, и нигде није било друкчије него увек тако.

А теби стално говоре твоји унесрећитељи, што су те својим сулудим воћством и саветима довде довели, све друго само не то. Уче те да ти своје осврте упућујеш час на запад а час на исток, само не на Бога страшног, Господара свега што постоји, и на себе.

Зар је, међутим, могуће да те ико други из садашњег стања извуче осим Бога, који ће то учинити кад „земан дође”, кад се „мера твог наказања испуни”, кад сазру ствари, кад нарасте тесто из кога је Господ дао месити и умесити хлеб народима?

А ти, док ти очи лутају од запада на исток, и од истока на запад, ометаш тиме дело Божје, продужујеш „време”.

Не велим ти да постанеш присталица вере у судбину, вере која држи да је све унапред писано, као у камену уклесано, „суђено”, — а сад има само да се то и „деси”.

Наша вера је вера не у скамењену судбину већ у живога Бога.

Бог одређује судбину нашу по делима нашим, правдом и милошћу својом. Ти си то знао, роде српски, од како си се у Христу родио.

Зар си дакле заборавио сву поуку свог тринаестовековног искуства да Бог праведни удара бремена на народе и исти Бог милостиви дозвољава да се бремена скину?

Такво ти питање чиним, а одговор ти сам себи дај, роде српски.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.