Писмо другу
| Писмо другу (1900) Писац: Јован Дучић |
Атанасији Ј. Шоли
Ноћ. Зрак један из жарког камина
Осв’јетлио убогу ми собу.
Напољу је олуја и тмина,
Непровидна, густа, ко у гробу.
У прозору негдје вјетар стао
И већ вече откако је било,
Сву ноћ чујем његов крик и јао,
Ко да му је причепљено крило.
Ил’ га чујем гдје у прозор млата,
Ко бестидна пијаница нека;
Ил’ на путу како за прах хвата
И засипа и дуго церека.
Наумио сву ноћ да ме љути
Млатарањем и бекријском виком,
Град успаван док спокојно ћути
И сан с очи док не слази ником.
За час мине, али с новом хуком
Под прозор ми чујем како слази,
У окна ми бије тешком руком,
Смије ми се и бестидно плази.
Друже, видим на овакој ноћи,
Кроз слојеве моје полутаме,
Сан спокојства мени неће доћи,
Нити ће се осм’јехнути на ме.
У камину весело пуцкара,
И зрак један по соби се плете,
И по зиду и тавану ствара
Нејасне и чудне силуете.
Но сâм н’јесам. Док тај зрачак сјаја
Покреће се по соби ми лако,
Ја и Муза покрај шоље чаја
Па почели ћеретати тако.
Ја уживам у те мртве сате
Да посједим с мојом дивном другом,
Да спокојно, сјећајућ се на те,
Пустимо се у ћаскању дугом —
Докле негдје у ноћној даљини
С тупим хуком пада туђа р’јека,
И пред вратма, двориштем, у тмини,
Вјетар цичи, млата и церека.
Рад сам мало да дахнем од брига,
Од досаде неспокојног дана —
Пред нама је нека стара књига
С врло много исписаних страна.
То је Младост. Њеном бујном руком
Писана је чудна књига ова…
И куд прошлост прође с дугим хуком,
Само бледа остадоше слова…
Ја знам, друже, нису ствари тешке,
Знам лет бурни којим дани јуре,
Али не знам откуд ове грешке,
Ове мрље, ове коректуре!
Чисто видим врх овог папира
Чудни писар не имаше плане,
И кокетно, немарно, без мира,
Бунио се и бркао дане.
Вјерујеш ли — знаће Онај горе
Над звјездама и етерним висом,
Каква ли је граматика овдје,
Каквим ли је све то правописом.
Чудна збирка! Ја и моја Муза
Преврћемо с чудом лист за листом,
С грдном муком хватајућ се уза,
Једва смислу долазећи чистом…
Шта све није записано само
У тој књизи! И за тренут, часом,
Свако слово, сваки редак тамо,
Каквим ли ти не прозбори гласом!
Чини ти се у дјечјој си соби,
Разбуђени кад причају, зором,
Шаровите снове своје доби,
А све једном вревом и жагором…
Сад, док близу, у сусједству, с хуком,
Чујем вјетар с јецајем и см’јехом,
Стар дом један да дрмуса руком,
Дом с иструлом, нахереном стрехом.
У њ продире, кроз прозор ил’ рупом,
Бјесни по њем, крха га и млата,
Док са грдном сокачком и глупом
Љут изађе, залупивши врата…
О, дуг ли је туда чланак Гр’јеси,
Много ли је заузео страна!
Најречитиј’ глас је у тој смјеси
Глас грешника из далеких дана.
И сједећи сад крај Музе своје,
Често, друже, руменим и бледим,
Читајући листове што стоје —
Знаш, женско је, стид ме да је гледим!!
И ко пророк, за безбожне књиге
Ком је руља љути огањ дала,
И ја сада осјећам да горим
На гломачи својега морала…
Окорјела душа зна, и док је жаре,
Традицију — да се ипак креће,
Очајнички куне гр’јехе старе:
Зато што се повратити неће.
И стрпљиво, док се вјечна граја
Под прозором чује снагом истом,
Ја и Муза, покрај шоље чаја,
Преврћемо помно лист за листом.
Прохујала младост, књига стара,
Још с некол’ко недочетих страна,
А без ц’јене и без антиквара,
Зар што значи? Дух минулих дана,
С’једа Вјечност ту притиска жигом
И у своју књижницу је ле̑же,
А заборав кад над сваком књигом
Прах просипа и распреда мреже…
Само срце у ноћи немирне,
Покрај чаше чаја или вина,
Узме књигу и прашину пирне
И спокојно сједне крај камина.
Знај, када се душа разочара,
Разувјери горко, неутјешно,
Неће каткад да се жићем вара —
У њем тражи оно што је см’јешно…
Нађе л’ Муза чланак: Идеали,
И сто реди пред нама зацрни,
Ја је удрим по прстићи мали
И, с немиром, повичем: Преврни!
1900.
[Женева]
Извор
[уреди]Бранково коло, 27. јануар 1900. Бр. 4. Година VI, стр. 97.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|