Пећина на Руднику

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Пећина на Руднику
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

Трипут црни гавран загракта и прну
Над мрачним кулама Островице града...
А деспота Лазар подиже се тада,
Мрачан поглед баци у даљину црну.
Суморно грактање као крик се хори
И губи се нагло у неме даљине,
Нити поток шуми, нит листак шумори,
Почивају мирно рудничке планине
Ал' његову душу црна слутња пара,
И Бранковић дозва свештеника стара.

Кад свештеник стари у одају дође,
А деспот огрнут црним огртачем,
Па нити се диже, нит му руци пође,
Но немирно звецка мамузом и мачем.
Воштаница тихо на столу му гори,
Оборен му пехар и вино просуто...
Налакћен на столу он је мрачно ћутô,
Као тајни ужас да му душу мори
Но безумно рука полетела мачу,
Кад се крик ужасни још једанпут зачу.

„Звао сам те ноћас, седи свештениче,
Јер содомски грех ми ум и душу мрачи.
Чуј, над мојом главом црни гавран кличе,
Крик његов ужасни мој свршетак значи.
Неће много проћи, а ја ћу умрети,
Опустеће сјајни Бранковића двори:
Али тајну своју ја не смем понети,
Тајну што ме мучи и душу ми мори!
Исповест ми треба, зато сам те звао:
Оче, ја сам мајку своју отровао...

Кад се Рудник пређе и малена река,
Има једно дивље и суморно место,
На које сам некад одлазио често,
А на томе месту пећина је нека,
И у њој језеро. Са њених висина
Не вије се бршљан, не шумори цвеће,
Хладна пустош бије из њених дубина,
А језеро мртво никад се не креће.
Но кад камен падне или реч се рекне,
У хладној празнини стократно одјекне.

Када самрт стегне моје груди болне,
И потоне душа у вечноме мраку,
Ви пођите тамо, размакните волне,
И на дну језера копајте ми раку,
И тамо сахран'те. Преко мога гроба
Нек се метне тешка крстача гвоздена,
Да ми нема трага за позиније доба,
Да ми гроб не куну у седа времена.
Све сам сада казô, сад умрети могу,
А ти моју душу препоручи Богу.“

Тако деспот сврши. А кад треће ноћи
Почиваше Рудник у крилу тишине,
Глув некакав шум се разли по самоћи,
Као вал огромни на сињој пучини
И потону у ноћ... Цело ово вече
Сановници српски стојаху на двору;
Мучио се деспот до пред саму зору,
А у зору челник изађе и рече:
„Господо витези! Свршене су муке,
Деспот даде душу у Божије руке.“

Са рудничког виса, по суморној ноћи,
Мртвачки се спровод полагано слази.
Тупо звони добош у немој самоћи,
Два и два се крећу по узаној стази.
Напред иде чета снажних копљаника,
А за њима слуге с рујним буктињама
И мртвачки сандук. И хôр свештеника
Оглашава поноћ светим молитвама.
У црноме руву, спрам буктиња сјајни',
Изгледају они кô духови тајни.

Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака!
Само каткад сова крикне и полети,
Преплашена можда од румена зрака,
Од потмуле лупе и песама свети'...
Кад стигоше месту, близу до обале,
Хор отпева онда суморно опело;
Уставама јаким размакоше вале;
Ископаше раку и спустише тело,
И крст преко њега. И над мрачним гробом
Зашумори вода и покри га собом.

И мир вечни наста... Мрки копљаници
Оборише ћутке копља наопако,
Погасише свеће седи свештеници,
И кренуше натраг погружени јако,
А остаде пуста и празна пећина...
Њу не краси бршљан нити росно цвеће:
Хладна пустош бије из њених дубина,
А језеро мртво никад се не креће,
Но кад камен падне или реч се рекне,
У хладној празнини стократно одјекне.

Горњи Милановац, пре 26. марта 1886.

Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Лирско песништво, страна 28-30, 2.књига, Вук Караџић, Београд.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.