Песме љубави и смрти/Тренуци
| ◄ Мирна песма | Тренуци | Непријатељ ► |
ТРЕНУЦИ
Та љубав без циља и без сутрадана,
Зла сестра вечности, у бесу свог хитног
Носи знак највеће коби што је знана:
Сав ужас пролазног и бол неумитног.
Тај свемир насликан на валу што бега,
Сав покрет просторâ у трептању листа —
Љубав је без сутра вечнија од свега:
Јер и после смрти још је увек иста.
Та љубав што умре у напону врелу,
Мач скрхан на самим врховима тврђа,
Има победничку гордост на свом челу:
Јер умре у сјају пре него зарђа,
Она прође душом као из далека
Залутале птице у светлости маја;
У песми су њиној гласи других река,
И на крилима им сунце другог краја.
И она нестаје пре веселе жетве,
Увек неувела у свему што вене,
Без свога завета и без своје клетве —
У лепоти речи једном изречене.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|