Песме љубави и смрти/Песма (Никад не знам куд ће)
ПЕСМА
Никад не знам куд ће нова песма хтети,
Новој срећи или болу старе ране;
Да као молитва у небо полети,
Или као капља отрова да кане.
Само чујем поклич у дну духа свога,
Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста;
И ја чујем благе речи вечитога
Како ми пролазе кроз срце и уста.
Тад све канда знадем појмити и рећи,
И погађам тајну скривену од свију:
Да претворим у стих бол од свега већи,
И јад у молитву и у хармонију.
И љубав што чезне, и јед што се гнуша,
Све је само песма; док мре у дубини
Сва у чудну светлост обучена душа —
Као звезда што се распада у тмини.
И док се у миру тка вечито ткиво,
Хуји глас стварања и ритам расула,
И док у те сате још страсно и живо
Све сазнају моја опијена чула —
Ја знам да нестајем у шу̑му што блуди,
Са сваким кораком којим нога крочи:
Стран за праву срећу и прави бол људи —
Упирући к небу зачуђене очи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|