Песме сунца 6 (Дучићеве песме)

Извор: Викизворник
ПЕСМЕ СУНЦА
Писац: Јован Дучић


СУНЧАНЕ ПЕСМЕ

Поље[уреди]

Јечмена жута поља зрела,
Речни се плићак зрачи;
Купина сја сунчана, врела,
Ту змија кошуљу свлачи.

Пут прашљив куд се мрâва вуче
За четом црна чета;
Железну жицу цврчак суче,
Најдужу овог лета.

И скакавца мину јато...
С топола јастреб млади
Баци у сунчев сјај и злато
Свој крик вечите глади.

Свитање[уреди]

Јутарњи стрњик мори слана,
Из поља нешто тешко вапи,
То плитку реку дави брана
И кида јетки напор слапи.

Међ насипима вртлог хучи;
И као громка обест џина,
Под тешком стеном што се мучи,
Из гротла стигну гласи млина.

На брегу изнад мокрог крша
Први зрак сунчев тек се роди,
И невесело залепрша,
И угасне на плиткој води.

Суша[уреди]

Већ месецима огањ дажди,
Препуклу земљу мори суша;
Најзад ће сунце сад да зажди
Замрли гајић оскоруша.

Сув поток крај ког мртво ћути,
Без гласа и без прама дима,
Сеоце; само златом жýти
Тиква по врелим вртовима.

Све жега мори као чума;
Долина пуна немог страха;
У пољу насред белог друма
Вештица диже стуб од праха.

Ћук[уреди]

Над смреком прва звезда блисну,
Чу се ћук; негде вода засја.
Под кишом мрака жали кисну,
Омара дуну с црна класја.

У поноћ ће на глухом копну
Вечерас уштап да се роди;
И једра ноћи да се попну;
И ваздушасти пођу броди.

Све војске мрака кад отплове
Спрам месечевог немог лука,
Овде ће болно још да зове
Закаслу звезду гласић ћука.

Шума[уреди]

Сва сунцем шума испуњена,
Мирише зрак од новог меда,
Жути се млади шипраг клена,
У небо први козлац гледа.

Уз стабла журе војске буба,
Жагор се свуда страшно чује
Од кљуна, сврдла, длета, зуба;
Пауци преду, детлић кљује.

А Недеља у шуми села,
Чека кад први одмор доспе,
Да широм поља брзо проспе
Крвавих булки мора цела.

Мрак[уреди]

Иде ред црних јабланова
Сву ноћ кроз мрачно поље жита.
Крај пута негде хукну сова,
Месец се јави иза рита.

Мрак тече густ кроз црну драчу;
Таласић клизну испод граба.
Најзад се очас негде зачу
Први славуј и прва жаба.

Сунце[уреди]

На житу пламти јара врела,
Јули ће све да затре;
Дитирамб сунцу пева пчела -
Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе.
Нит шума за сен вапи
И река пре но сунце зађе
Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне,
И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне
За лепу смрт у сјању.

Киша[уреди]

Недељу дана дажд ромиња,
Корито речно пуно муља;
Досадно, горко; и дан тиња,
Као лампа без капи уља.

По стрејама по ваздан чучи
Голубље јато, док не цркне;
Прљава вода одсвуд хучи,
И већ од подне тихо мркне.

Окна се гасе; и ноћ зија
Језива. Канда у те доби -
На прагу стоји весник коби,
А зидови су пуни змија.

Оморина[уреди]

Препукла земља жедна вапи,
Од Илин-дана огањ пржи;
Корито речно празно зјапи,
Једва се лист на грани држи.

Ни дах да пусти шума не сме;
Вече; зрак препун слепих миша;
Жабокречина пуна песме...
Ноћас ће најзад пасти киша.

Југ црн и сева; но, наједном,
Дажд пређе преко виногради...
И блисну према селу бедном
Крвава, страшна, звезда глади.

Бор[уреди]

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело,
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црни сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље -
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

Ветар[уреди]

Прену се као птић у џбуну
Плашљиви први дах и струја;
Но тек што сиђе брдо, груну,
И огласи се сав олуја.

На мочварној се изви њиви;
Он - малочас што се сплете
У рупцу жене, коњској гриви -
У небо с криком сад полете.

Сва гора паде... смрзну река...
Али већ одмах, пред ноћ глуху,
У шупљу трску залелека,
И умре на једном листу суху.

Ноћ[уреди]

Већ сја Кумовска Слама...
Јејина, сва од свиле,
И с ватром у зеницама,
Диже се летом виле.

С целога небосклона
Блисну у једном трену,
Да би по земљи она
Бацила своју сену...

И спази, покрај пута,
Са неког пања трула:
Сав космос да заћута
Да би се она чула.

Април[уреди]

Дажд мину као после гатке;
Свод сличи пољу пуном ружа;
Одасвуд гласи дивље патке,
Зелено брдо пуно спужа.

Задњи прам магле негде пуши,
Кроз мочвар вриште луда јата;
Жут поток с брега песак руши,
Сунчево злато сја из блата.

Спрам свода зрачна и дубока
Јутрос се роди, с песмом жабе,
У чаши прве висибабе,
Април, с два крупна модра ока.

Буква[уреди]

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије.

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.

Мрави[уреди]

Све путем који води слави,
Кренуше као војске мрака.
Биће се данас као лави
У ноћи туђег мравињака.

Учиниће га општим гробом,
Свуд оставивши смрт и сенке;
Понеће своје мртве собом,
И ново благо, и све женке.

А вратиће се мирно тада,
Све као реке које плäве -
Докле за крвав запад пада
Крупно и страшно сунце славе.

Недеља[уреди]

Већ зора срëбри хумке риђе;
Пођоше најзад небом смело
Сва бела стада јутра; сиђе
И Недеља у немо село.

У цркви мирно држа свећу;
На раскршћу, у хучном долу,
Додола та је, сва у цвећу,
Играла ту у сваком колу.

У касну поноћ крену кући,
Кад уштап засја из планина;
И оде тешко посрћући,
Од сунца и од новог вина.