Песме сунца/Сенке по води/Римски сонет
РИМСКИ СОНЕТ
Гроб на Апији
Спава Цецилија Метела, још спава,
Сто година преспи и сто нових зачне.
Пева птић из житȃ и косач из травȃ,
А ништа да прене трепавице плачне.
У мрак бела стада са хумова сходе;
Голуби из поља беже испред сене;
Апијом се врате легије што воде
Краље од истока, и пљачку, и плене.
Очи Цецилије мокрих трепавица,
Од свег окренуте сад гледају другде;
Нит их прену трубе ни глас ноћних птица.
Сто година мирно она пређе свугде:
Лепота је смрти без својих граница . . .
А мокре су очи окренуте другде.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|