Песме сунца/Сенке по води/Поезија
| ◄ Зашто? | Поезија | Зимски пастел ► |
ПОЕЗИЈА
Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти се бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.
Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.
Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.
И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|