Песме сунца/Сенке по води/Падање лишћа
ПАДАЊЕ ЛИШЋА
Корачаше нема, хладна, поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку
Старе једне реке. Њен је корак био
Кȏ корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо
Исти јад без суза и бол истоветан.
Мрак болесне ноћи засипаше прахом
Платане по врту, језеро прозирно;
Наша срца беху испуњена страхом
Туда, где све тако умираше мирно.
И кад у то вече што се већма мрачи,
Приближисмо уста што ледено ћуте,
Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи
И тај сваки пољуб смрт једне минуте.
Сваки удар срца, смрт нечег што живи!
Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!
У овај новембар чамотни и сиви,
Не постоји Живот другде нег у Смрти.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|