Песме сунца/Сенке по води/Морска врба
МОРСКА ВРБА
Сама врба стоји над морем, врх света,
Расплела је косу зелену и дугу,
Наличи на нимфу која је проклета,
Да постане дрво и да шуми тугу.
Слуша песму гора када јутро руди,
Агонију воде у вечери неме,
Непомично стоји тамо где све блуди:
Облаци и ветри, таласи и време.
И ту шуми с њима, дајући, полако,
Мору коју грану, ветру листак који:
И, кȏ срце, себе кидајући тако,
Тужно шуми живот. — Сама врба стоји...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|