Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (Ј. Скерлић)
| Песме од Војислава Ј. Илића, млађег (1909) Писац: Јован Скерлић |
Вој. Ј. Илић-Млађи: Песме. Чачак, 1909.
Г. Војислав Ј. Илић се већ десетак година јавља по нашим књижевним листовима, и он је већ привукао пажњу на се, ако ничим другим а оно тиме што случајно носи пуно име једног великог песника нашег. 1902 године издао је малу збирку преведених песама „Туђински бисер”, која је прошла готово непримећена, као и толике збирке почетничких песама, ма да њен писац тврди да је данас „по готову, нигде и нема”.
„Песме” Г. Илића остављају двострук, врло помешан утисак. Има у њима развијања врло општих, готово баналних „појетских” тема, и то у врло обичним и осредњим стиховима. У доброј половини књиге читалац је у искушењу да нељубазно примети писцу: да му није било потребно на корицама потписати се као Војислав Ј. Илић-Млађи, јер није било опасности да се његови стихови припишу Војиславу Ј. Илићу правом, Војиславу Ј. Илићу једином… Затим, дале би се чинити врло неповољне примедбе о тачности и поетичности приличног броја Г. Илићевих превода из Виктора Ига, Ламартина, Алфреда де Мисеа, Леконта де Лила, Теофила Готјеа и других. Али неби било право нарочито се заустављати на тим слабостима, јер у књизи Г. Илића има нечега бољега, и то много бољега.
Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Г. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је, када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама („Ноћна свирка”, „Из једне шетње”, „Над створом Тимока”, „Звони”, „Њен венчић”, „Из болничких часова”, „У поштанским колима”). И, чудна ствар, Г. Илић, који је у општим поетским мотивима био сасвим осредњи стихотворац, када је додирну, крваву рану свога срца, када је стао јецати своју трагедију, „почету песмом, завршену гробом”, попео се до песничке висине. Није могуће без стезања срцу, без готово некога физичкога осећања бола, читати овакве стихове:
Ето и сунца! Кроз застор рујни
Крајичком ока гледну,
Како је дивно: у своје биће,
У душу своју жедну
Примити светлост, коју не може
Ни сами гроб истрти!
О, ал’ је сладак, привлачан живот
Уочи саме смрти!
Сунце! О, сијај! Не још за дуго!
Пусти мелемну, топлу и благу
Још само зраку коју!
Док будем тупим сечивом струг’о,
Док крв не распем своју!…
Како смо ван лажи̑ литературе у песми „Звони!…” Он, из чије још скорашње ране капље румена крв, зауставио се са својим чуваром на среди друма, посред као злато жутих жита и спржене траве из које цврчак пева:
…Мој чувар скиде капу с главе!
Куд га то мисли далеко односе?
„Шта слушаш, брате? упитах, пун страве,
А он ми рече: „Звони… сад је носе…”
Не питах више. Само сам уздан’о,
Кô да ме стрела кроз прса пробола
Лежах кô мртав… а, затим, лагано,
С још два чувара уђосмо у кола.
И тад, ко дуси, јурити узесмо
Преко мостова, брда и долина
У дивљем трку… и пред вече бесмо
Под кршним Ртњем, сликом исполина.
Па, напред!… Возар љуто узмахује
И бичем шиба, знојну кљусад гони.
Стражари ћуте… Ах, дал’ се то чује
Како однекуд звони,… звони… звони…
Узалуд се читалац отима нездравој дражи ових стихова. Узалуд себи говори да је ствар била страшна и нечовечна, и да се она ничим и никада не да бранити; узалуд се отима од утиска ових стихова изниклих из крви као мистични црвени цветови, уверавајући себе да трагични утисак није у стиховима но у ономе што је иза њих, у страхобном и језивом предмету који они причају; узалуд, најзад, у последњој скрупули, читалац осуђује писца што је ту ужасну несрећу, коју је као сабласт требао гонити из сваке успомене, узео за предмет своје песме, нанизао је у профане строфе, удешавајући сликове и хармоничност речи, тражећи ефекте и пљескања, излажући пред великом публиком, као на позорници, нешто што би требало да остане у најмрачнијем куту срца. Крвава мрља остаје на страницама ове болне и болесне књиге; ми смо жртве наше болешљиве радозналости и перверсне маније за ретким и јаким осећајима; писац у овим стиховима, који су профанације гробова, није без литераторске каботинаже која у свему и по сваку цену тражи књижевне мотиве и ефекте. Али, све је то узалуд? Утисак остаје, и он је, у свој својој трагичности, велик и силан…
Јер, то је преживљено и осећано. Ми смо толико сити лажи у литератури, литературе сведене на недостојну комедију осећања, лажних суза, лажних поклича, реторике бола и фразеологије плача; нама су постали одвратни они сити и задовољни филистри који без икаква смисла и разлога ридају горе но Јеремија на развалинама јерусалимским. У данашњој српској књижевности у толикој је мери настало крчмење безузрочног и бесмисленог, лажног и ладног песимизма, ми имамо толико песника који опевају своје фиктивне гробове, као што су пре четрдесет година песници певали своје исто тако фиктивно „луче бајно”, да нам је добра дошла песма у којој има истине, па ма и најстрашније…
Из тога узрока, зато што су искрене и преживљене, што су у пуном смислу речи Suspiria de profundis, Песме Г. Илића, као и песме Г-ђе Данице Марковић и Г. Велимира Рајића, имаће успеха код данашњих српских читалаца, којима је додијала лаж и афектација у нашој данашњој, чисто спољњој поезији, сведеној на игру речи и комедију осећања.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 16. март 1909. Књига XXII, Број 6. Стр. 474-477.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.
|