Песме Милутина Бојића

ПЕСМЕ МИЛУТИНА БОЈИЋА (1914)
Писац: Јован Скерлић

Милутин Бојић: Песме. Издање С. Б. Цвијановића. Београд, 1914.

У невероватно и опасно великој гомили младих који данас певају, Г. Милутин Бојић се истиче на првом месту. Али он се истиче не зато што његове песме имају релативну вредност према песничким натезањима и симулацијама стихотвораца његова нараштаја, но зато што вреде саме собом, независно од свих других обзира.
Врло млад, он је још од 1910. стао свраћати пажњу на себе. Те године изишла је његова песма! Вране, добро стилизована и са јаком песничком идејом:

Црне, истоветне, страшну причу зборе,
Како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност и вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове ни̏ти.
Ала је ужасно с другим једнак бити!

Један млад песник који тако почиње у својој осамнаестој години, морао је ићи даље. Г. Бојић је од тога доба објавио приличан број стихова, и сада са првом књигом својом изилази пред публику. То још није једна од оних дефинитивних књига које утврђују правац, вредност и глас једнога песника. Али то је више и од једног доброг почетка. То је добра прва књига једног несумњиво талентованог младог песника.
Г. Бојић је песник од талента, од оних природних талената који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу. Осећа се у његовој поезији нешто самоникло, нешто што је природно морало доћи и што без усиљавања долази. У њему пева његова младост, као што у пролеће шуме одјекују од тичјих концерата. Како је овај јужњак вреле крви далеко од наших „скандинавствујушчих”, којима је лед у срцу, магла у глави, а мртва фраза на уснама. Он се не усиљава да буде „модеран”, то јест да ропски подражава снобове или мистификаторе једнога тренутка, но пева онако како осећа, без обзира а често и без зазора.
И шта би један песник тих година и тога темперамента певао него љубав? Само, не сентименталну љубав наших старих песника, љубав према бледим девојкама под бледом светлошћу месеца, но љубавну страст, која као пламен букти, греје и сажиже. Његова муза није „бледо девојче што сања”, но млада баханткиња у жарко и разблудно летње подне:

Волим твоје уде сазреле и вруће
И детињско око што немиром жеже;
Волим те кад лицем плане ти чезнуће,
Кад се мрком кожом проспу руже свеже.

Он има жеђ Живота, и алапљиво срче његове сласти:

Љубави и Срећо, ко кобац вас кљујем!

У његовој поезији бљешти сунце, букти живот, буја пролеће, и као у античким „светим гајевима” са баханткињама и фаунима, певају тице, сокови у дрвећу, цвеће на стабљикама, извори у трави. То је једна велика химна плотском животу и анималној животној радости. И са страшћу и снагом он ће певати своју младу охолост „кад се дивље, лудо, само крвљу воли”, и као млади фаун здравити своју младост што „вришти, пуна страсти пла̏мне”. Све то може изгледати нешто одвећ чулно, некада и садично, бестидно, каткада и ниско, али то је песма младости, казана само искреније и природније но што се то обично чини.
    Поред тога песника фаунске страсти, Г. Бојић је и песник прошлости, снажно схваћене и савесно и сликовито казиване. Са пажњом једнога Хередије, он проучава ишчезла доба, и у јаким стиховима анализује их. Последњи император, да је краћи, био би изврстан. Две овакве песме, Заљубљени Давид и Салома, у којима се осећа дуго и савесно проучавање Библије, два су историјска пандана ретке снаге и израза.
    Оно што поред страсности у осећањима одликује поезију Г. Бојића, то је његов кратак и звонак стих. Он је један од ретких наших млађих песника који има свој стих. Врло богат речник, и то речник снажних, металних, звонких речи, и нови сликови, добро акцентовани, ударају као дуги витешки мачеви о тврде тучне оклопе који звече као трубе, дају утисак снаге, борбе и победе. Млади песник има речитост која се ретко јавља код нас. Та његова вербална снага више но један пут подсећа на поезију Виктора Хига.
    Прва књига Песама Г. Милутина Бојића далеко је од тога да буде савршена. Његов унутрашњи живот је још несређен, и све то још се пенуша и превире. Његова осећања су још неразвијена и једнострана, а онде где хоће да буде песник од идеја (циклус Кроз векове), не полази му за руком. Када је љубавник, Г. Бојић сувише упрошћава; када је хтео да буде мислилац, он је нејасан, мутан, и смисао се изгуби у преливању живописних речи и звекету снажних стихова. Млади песник је речит, али мало претерује у тој својој способности, и његов тон је одвећ висок, напрегнут, каткада декламаторски. Најзад, израда његове песме и строфе прилично је једнолика.
    Али својих мана имају и старији и искуснији писци но што је Г. Бојић, који је својом првом књигом дао доста, и који има још цео живот пред собом. Очевидно је да су његове мане последице његове младости, и да често долазе од претеривања његових врлина. Године долазе, са радом, искуством, размишљањима. Његов унутрашњи живот ће се средити, он ће наћи своју равнотежу и израз. Са овом књигом он је дао не само једну лепу наду српској поезији, но и једну добру поетску принову српској књижевности.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. мај 1914. Књига XXXII, Број 9. Стр. 714-716.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.