Песме Милете Јакшића
| ПЕСМЕ МИЛЕТЕ ЈАКШИЋА [1] Писац: Љубомир Недић |
Ова књига песама, која је с толико страна с великом хвалом и радосно поздрављена, на нас није учинила особита утиска. То не долази отуда што бисмо ми, по хвалама које смо о овим песмама читали, сувише много били очекивали, јер смо ми многе од њих већ раније били читали у разним књижевним листовима српским. Али и да нисмо, искуство које смо у томе погледу стекли научило нас је да не полажемо много на хвале које читамо о онима што данас у нас певају. Ако је у опште било каква предубеђења с наше стране, то је, мњење које се поодавно утврдило у нас, да после Војислава нисмо више имали песника; да је то био последњи истински песник наш, који је испевао лабудову песму Српске Лирике. И, ако је тога предубеђења у нас било, оно је, сад, пошто смо ове песме прочитали, постало стално наше убеђење, — и остаће то, бојимо се, још задуго…
Као што рекосмо, песме Милете Јакшића на нас нису учиниле особита утиска. Ми смо у њима нашли стихова, али нисмо нашли песама, а још мање смо у њима нашли песника. Јер, оно што чини песму и чини песника, то нису само стихови, него још, и пре свега, осећање. А овога ми у песмама његовим нисмо могли наћи, — мислимо, правог, истинитог осећања. Он не пева из своје душе, него пева по угледању на друге; његово је осећање позајмљено, из друге руке: њега су инспирисали песници, — чешће и прости стихотворци. Та околност, сама по себи, очевидно, није од толика значаја да би јој требало посвећивати нарочити чланак; нити бисмо ми, зарад ње саме, ово писали. Што ово пишемо, то је зато што ми у М. Јакшићу видимо представника читавог једног кола млађих песника наших и, више но то, представника наше данашње лирике у опште; и што мислимо да је време једном повести озбиљнију реч о данашњим песницима нашим. Њих бар не морамо митити, ни гледати им кроз прсте, — песникА смо бар имали да можемо бити и без ових данашњих. И ово што пишемо о М. Јакшићу има, отуда, шири смисао. Његове су нам песме само повод писању; а прави предмет, и ако посредно, данашњи српски песници у опште. Јер оно што важи о њему, важи, врло великим делом, и о њима: његове су песме огледало, у којему се верно огледа слика данашње Српске Лирике.
Песме М. Јакшића могу се поделити у две врсте: једне, у којима се опажа утицај Змајев; и друге, у којима се опажа угледање на Војислава. Ова ће два песника наша, како мени изгледа, највише имати да одговарају на страшноме суду потоње историје српскога песништва. Сви, скоро, песници без талента угледали су се на њих; неки на једнога, неки на другога, а неки, као М. Јакшић, и на обојицу. И, било је сасвим природно да се угледају на њих, — јер је на њих најлакше угледати се. За угледање на Ј. Илијћа треба, поред песничкога осећања, још и осећања у чисто српскоме духу, какво се у нас већ изгубило; за угледање на Ђ. Јакшића, снаге и силан поетски темпераменат (који се, у осталоме, противи подражавању другоме); за угледање на Л. Костића није довољна само настраност у идејама, него треба још и духа, који је с њоме, врло често, удружен у песмама његовим. Ништа од свега тога изгледа да не треба те да се у песми подражава Змају или Војиславу. За подражавање Змају треба само наћи идеју, идеју у смислу наших лиричара; а идеја има свак, па и песници без талента. Код Војислава изгледа да не треба ни тога; треба само узети какав предео, у које било доба дана или године, описати га у стиховима, и песма је готова, — и да се позајмљују поједине Војислављеве речи.
На ова два песника наша угледао се, као што смо већ рекли, и М. Јакшић; и то (ако је судити по томе што су оне песме које су постале угледањем на Змајеве дошле напред у збирци), прво на Змаја. Шта је оно што чини карактер Змајеве лирике, нарочито његових љубавних песама, то сам једном ранијом приликом изнео: одсутност, или бар оскудност, у осећању, и место овога мисао, поређења, поента, духовита реч. Све се то може примити и научити од другога, — онако бар како то видимо у оних који су му подражавали, и којима је он показао како ће певати а да не осећају певајући. То је примио и научио од Змаја и М. Јакшић. Узмите на пр. ову његову песму:
Гледала је у дубокој ноћи
Црно небо пуно вечне тајне,
На очи јој две звезде слетеше:
Зато су јој очи тако сјајне.
Љубила се са ружицом младом
Кад се јутром у лехи развија,
Па јој листак на уснице оста:
Зато су јој уста руменија.
Гледала је када облак букне,
Муња суне, храст доле обори;
Па када је на ме погледала,
Моје срце у пепео створи.
Што је у овој песми главно, то није осећање: њега у песми и нема; него идеја. Тако је исто и у овој:
Не срди се злато моје,
Што ти гучем речи миле,
Опрости ми што су песме
Моје кʼ теби полетиле:
Песма моја — дете лудо —
Невинашце моје мало
Опазило мајку своју,
Па је кʼ мајци потрчало
— опет идеја. И, ако се о идеји у оној првој песми не може рећи да је ни врло сретна, ни врло оригинална, о овој се у другој не може рећи ни да има обична смисла. Каква је то идеја, звати драгу мајком, ако ће бити и својих песама? Змај, треба признати, такву идеју не би никад у песми изнео; он би нашао другу, мање бесмислену. Ипак ми у њему видимо „по греху родитеља стара”, не само ове, него и највећега броја љубавних песама М. Јакшића. Оне су, махом, постале угледањем на Змајеве овакве песме, с том само разликом што у песмама Змајевим, ако, обично, и нема истинитог осећања, има свакада смисла, често и духа, док у овима М. Јакшића, врло често, нема, ни духа, него ни смисла. Прочитајте на пр. ове две строфе из једне песме у циклу Nocturni flores:
Високо, више! Да ли осећаш
Силовит ветар ко струју јаку
Што нас подиже? Под нама доле.
Дубоко земља тоне у мраку
Ко мрачна кугла. Неста равнина,
Провала, шума, потока, брега,
На мрачној земљи само се бели
Колеба твоја ко мрва снега.
— има ли у њима смисла? Не видети брег, а видети колибу, — зар то није као у оној причи о баби која је видела иглу на торњу, а није видела торња?
Или у овоме:
Знадох рајска пића лежи
У том срцу тамо,
Подметно сам гладну душу:
Мрву, мрву само!
Ломила је златно срце,
Другом расипала,
Алʼ на моју душу није
Ни мрвица пала.
Чија то може бити кривица што на песникову душу није пала ни мрвица њенога срца, него његова рођена? што није како треба подметнуо душу. То он, међутим, није мислио да каже у својој песми; његова је идеја била друга: да жали на драгу (а не на своју невештину, — на коју, у осталом, ми жалимо). Само је та идеја била збуњена, и, као и толике збуњене идеје, испала је бесмислена.
То нису једини примери несмисла у песмама М. Јакшића: да су једини, ми их не бисмо били ни помињали; махнули бисмо, можда, били главом, па бисмо ћутом ишли даље. Али је то стална појава у овим песмама, и ми се, отуда, на њој морамо мало зауставити. Јер, то је извесно: ако ништа више, толико имамо права тражити од песника да му песма, кад у њој већ нема осећања, има бар смисла и не противи се здравоме разуму. Има ли, међутим, каква год смисла у стиховима као што су ови:
Ко весело дете
Које анђо штити а незнање теши,
Не знам ни за патње, ни усуд потајни?
Како може незнање тешити, и нашто утехе ономе који не зна за патње, када се теше само они који за њих знају? То је бесмислица; као год и ово:
Хуји гора: по каменом ждрелу
Мутан поток ваља се и пени,
Са обале радосно га мотри
Дивљи стручак цветак безимени.
Или, још боље, ово:
Уска је стаза, којом ми идемо
Образ уз образ, груди уз груди.
Како двоје може ићи да им образ буде уз образ и груди уз груди? Ако иду образ уз образ, не могу ићи груди уз груди; а ако иду груди уз груди, не могу ићи образ уз образ, — и мора, још, једно ићи натрашке: што не чини ни најзаљубљенији пар, све и да је стаза уска.
Но није само да у појединим стиховима нема смисла: читаве песме испеване су без смисла. Узмите песму Ноћна Тајна: славуј у ноћи пева над бистрим горским потоком, у којему се „огледа са висине звезда тиха и бледа”; облак заклони звезду, а славуј мисли да су је однели таласи; он је престао певати:
А кад сутра зора цвеће
Ороси
Мртву птицу студен поток
Проноси...
То треба да је нежно, поетски; у ствари је то бесмислено: прича о једној лудој птици. Није боља ни Балада: како је у планини, у малој дупљи у борићу, самовала грлица, док јој није однекуда долетео бели голуб, и они свили себи заједничко гнездо.
...Тако мину четир лета млада века,
Тад долеће дивљи јастреб из далека.
Па однесе голубицу из тих страна,
Голуб пада у вигове код душмана.
Голубица плаче, не зна шта је с њиме,
Од јастреба не сме рећи мило име.
Голуб тужи, ломи крила, мира нема:
„Збогом, драга, моја љубав смрт ми спрема.”
Пре свега, (као што смо, у своје
време, приметили и Л. Костићу), у младом дрвећу нема дупљA, — у боровом, мислимо, нема их ни матором. Исто тако није ни пар голубова од четири и више година млад; за јастреба, вероватно да јесте, само што он, кад би уловио голубицу, не би је водио својем гнезду, као да је извршио отмицу и преотео је голубу, — како изгледа по томе што она од њега не сме рећи мило име, — него би је рашчупао и прождрО. И на послетку, откуд да голуб, који се ухватио у замке, жали на своју љубав, када то с њоме нема никакве везе? И како може голуб ломити крила? Може нам се одговорити да је то у фигури речено, да се представи његово очајање. То и сами знамо. Али исто тако знамо и то да су фигуре за то да себи што лакше и јасније представимо, а не за то да се мучимо како ћемо представити себи нешто што се не да представити. И зато је та фигура бесмислена, као и цела песма. И, ако би се о овој рекло да је више као нека алегорија, онда би и о тој алегорији важило што смо рекли о оној фигури: да је бесмислена; јер и алегорије морају имати своје логике, те да се њима може постићи што се њима хоће да постигне.
Како је са смислом, тако је и са укусом у песмама М. Јакшића. У једној песми, Ноћ, читамо:
Топло у ваздуху дах јој се разлева
Да упали жудње нејасне и тамне,
Да заљуља груди болом и милином
Спомињућʼ ми сласти среће узајамне:
Да немах уздарја за дарове моје
Што их њојзи дадох с радошћу и слепо
Источивши младост, почупавши бисер,
А с њим из корена све добро и лепо.
Да оставимо на страну ону бесмислицу о почупаном бисеру, има ли у овим стиховима каква год укуса?
Или на пр. у овима:
Слети амо, не бој ми се,
Твоја добра мајка спава,
Па и чује лʼ шум у клети,
Помислиће: одозгоре
То анђео лети тајно
Миром дворе да посети?
М. Јакшић, изгледа, није дуго остао на томе да подражава Змају, — да ли зато што је наилазио на тешкоће у тражењу идеја, или што му се више допао Војислав, то нас се овде не тиче; довољно да је он после Змаја подражавао Војиславу, који му је остао главни углед у песми. Истина се у песмама његовим опажа и утицај Л. Костића; као на пр. у оним стиховима у песми Крчмарици:
Еј, тешко сам луд у пићу
— Не наваљуј и не точи —
У тренутку искапићу,
Место чаше — твоје очи.
Али то је више местимице, свега у две-три прилике. Његови су прави учитељи Змај и Војислав. И пошто смо видели утицај Змајев, треба сад да покажемо и утицај Војислављев.
Као што смо, пишући раније о њему, рекли, Војислав је био уметник песник, сликар у песми; он је речима сликао, најчешће природу, пределе у разно доба године; са чега је Слободан Јовановић, у једноме пуном духа чланку, о њему рекао да је песник годишњих времена. То би се исто могло рећи и о М. Јакшићу: и он је сликар у песми; и он пева годишња времена; и више но то, — да је он песник времена у опште; јер он пева не само годишња четири времена, него још и разна времена дана и, сувише, време у смислу погоде. То се види из самих наслова његових песама које ћемо овде исписати (да и не помињемо оних у којима се то исто пева али се не види из самог наслова). И тако имамо:
Песме о Четири Годишња Времена. Пред Пролеће; У Пролеће; Пролетње Јутро на Селу; Једног Пролетњег Дана; У Шуми с Пролећа; Летња Ноћ; Јесен; Јесењи Дан; Јесењи Дарови; Зима; Зимска Ноћ; (опет); Зимски Осећај; Лето и Зима.
Песме о Доба Дана. Пред Зору; Рано Јутро; Јутро; Пред Подне; Вече; Вече на Трави; У Ноћи; Ноћ; Ноћ у Пољу; Ноћ на Реци; Ноћ у Шуми.
Песме о Времену (погоди). На Месечини; На Омори; На Припеци; После Кише; У Бури; У Магли; Суша; Ветру; Пролетњи Облаци.
То, напослетку, не чини ништа, — свак пева што се њему допада; то је његово право. Наше је, опет, да тражимо да песма коју спева буде лепа. А како пева М. Јакшић? Једна или две од ове врсте песама његових, треба признати, нису сасвим рђаве: њих је могао испевати и Војислав, — док се учио певати; као на пр. ову песму Рано Јутро:
Бели се Исток. Спаваћиве сени
По гори ћуте. Дубоко на Jyгy
Ко далек пожар зора се румени
И једва светли тамном видокругу.
Ближе у мраку тихе равни леже,
Ноћ задоцнела још на њима спава;
Тамо к’о меко сребро се растеже,
То јутро беле магле размотава.
Гасну звездице. . . . . . . . . . . . . . . . .
Већ хладно јутро стоји на планини,
Под росом трепте шумице увеле
Тихо се дими село у долини,
Јутро отвара очи невесела. . . . .
Остале су све слабе и без вредности. М. Јакшић не уме описивати природу; он мисли да је за песму у којој се износи каква слика из природе довољно само побројати оно што се у њој види, и да је слика коју треба да нам да, готова; и за то савесно набраја, као у песми На Брегу:
Тихо је… На вису ветрић само ћарка.
Летају лептири и грају скакавци.
Далеко на Југу видокруг се праши
И дими се раван; села расејана
Као беле птице на зеленој паши (!)
Блистају кроз маглу сунчанога дана.
Исто тако и у песми Пролетње Јутро на Селу:
Кућице трепте у јутарњем сјају,
По крововима маховинама гори,
На прозорима окна; врапци грају,
Рог говедарев весело се хори.
Над сеоцем се високо надвило
Плаветно небо, тихо се покреће
Млак поветарац, таре слабо крило
О сјајно џбуње, сунчано дрвеће…
Тако певати и тако описивати може свак; то нити су песме, ни описи. Ми знамо шта ће нам се одговорити: да песник не може све, и да треба и онај ко песму чита да донесе нешто. Само што је оно што овај треба да донесе, примчивост, да је кадар осетити оно што се у песми изнесе, а не способност да покренут песмом он сам ствара; иначе би тај захтев излазио на то да ми, ако ће бити и у мислима, испевамо песму, или испишемо слику, а песник, или сликар, да нам за то даду само податке. Онда не би било ни рђавих песама, ни рђавих слика. Војислав није тако радио; он није просто набрајао, него је, вођен својим поетским инстинктом, и не тражећи, изналазио у свему што је описивао оно што ће у нашој души изазвати праву слику онога што је хтео да нам у песми представи. То његови подражавачи нису знали; па није знао ни М. Јакшић. Он је видео да Војислав слика, па је и он невештом руком сликао. Галерија тих слика налази се у његовим песмама.
Показали смо како М. Јакшић нема не само инспирације, него ни оригиналности; да није свој у песми. Када тога нема, да ли бар има вештине, да уме саставити песму којој спољно, како је она у стихове сложена, неће бити замерке? Кад није песник, да ли је бар вештак, да уме спевати? То још мање. То је обичан стихотворац, од оних којима се одмах, док се књига узме у руку, позна како су натезали како ће угодити слик; који не знају за ритам; и не сањају о оној тајанственој алхемијској вештини која просте и обичне речи вештим слагањем претвара у сухо злато поезије.
Песничка невештина М. Јакшића види се у свему, и ми ћемо, пре но што редом пређемо све што се сте стране има приметити, изнети је у једној већој песми његовој, у песми Жртва. Предмет је у овој песми стара библијска легенда о Јефтајевој Кћери, коју су обрађивали толики песници, сваки на свој начин. Како је тај предмет обрадио М. Јакшић? Он је просто препричао стару легенду у стиховима. Каква је добит од тога што је она сложена у стихове, када се ни бољи стихови ношто су његови не могу мерити с узвишеном простотом библијскога причања? И да нам је бар испричао како треба, ако ће бити и у рђавим стиховима. Али ни то није; него је, без икаква разлога, изменио легенду: као да се Јефтај, враћајући се из боја, из захвалности Богу што му је даровао победу над непријатељем, заветовао принети му на жртву првог који преда-њ изиђе, — док је, по легенди, он такав завет учинио полазећи у бој, ако би му Бог даровао победу. Нема сумње да је песнику слободно у нечему и одступити од легенде; као што му је слободно одступити и од историје. Само то одступање треба да је мотивисано; а овде то није случај, — осим ако би се узело као мотивација то што је мислио да му треба поправљати легенду. Али то није допуштено. Исто тако није допуштено ни говорити о круни и пурпуру:
„Кидајте ми венце с главе,
Уклонʼте ми круну, сјај,
Шта ће пурпур оном, кога
Чека туга и очај?” —
пошто је Јефтај био судија, т. ј. изабрани поглавар, а не цар у Израиљу. Из истог разлога недопуштено је звати га и ајдуком:
Шта то грми кроз долине
У јудејској земљи тој —
То с тираном ајдук љути
Јефтај бије крвав бој;
и на другом месту:
Пред борцима Јефтај ступа,
Ајдук стари, лаве млад,
— све да би се ајдуковање и могло сложити с круном и пурпуром.
Да је у М. Јакшића иоле било разумевања, он ових погрешака не би био учинио; него би, место да препричава и квари легенду, нашао у њој мотива за песму, као што су их и други песници налазили. Могао је је, на пример, узети онај моменат у последњем стиху:
Па не види народ, тиску,
Само види очев лик,
Где укочен поглед баца
На пламени жртвеник,
— и дати нам тако слику која је могла бити врло ефектна. Али он то није видео, и прошао је поред тога и не слутећи. Да је, угледајући се на Војислава, ушао у дух његов, и примио нешто од његове јединствене уметности, а не само споља јој подражавао, он би то, несумњиво, и био видео.
А сад пошто смо овако, у цело, прегледали једну већу песму, и видели какав је у избору мотива и у општој својој обради, — да видимо какав је и у сполној, чисто техничкој страни својег певања.
Пре свега, он нема својега стиха, онога по чему разазнајемо једнога песника од других, да можемо, док их узмемо у руку, казати о стиху чији је. Његови стихови подсећају на стихове сад овога сад онога песника; као на пр. ови на Бранка: (Нада мном се ветрић наг’о) „па у строфу вири”; „ил’ се брене гране прима”; овај на Јакшића: „у глуво доба, у тајни час”; ови на Змаја: „Жедна травка уздисала,”; „Ведро јутро сунце носи”; „Ветар гуди песму пева”; овај на Војислава: „И пажљиви шапат тихих огранака” (разуме се, без онога епитета за шапат); а неки и на оне безимене песнике песама што се певају по забавама или у колу.
Затим, нема онога што је, после осећања, најважније, важније и од стиха и од слика (јер песма се може испевати и у прози), нема својег језика. М. Јакшић није без својих речи; али њих имају не само песници, него свак у опште: свак има у говору, па, према томе, ако пише или пева, и у писању и певању, речи које он нарочито употребљује. Али оне су само ствар навике, и у употреби њиховој нема нарочите заслуге, — а најмање када је таква једна омиљена реч слукти, као у М. Јакшића („гора невесела слукти“, „ја недахнимице слукшим”; „пастири слукше”, „слукшећи шуштање заштитничких крила”). Нама се ова реч, и ако је народна, не допада много, и ми је не бисмо употребили ни у својој сухој критичарској прози, много мање у песмама (да их откуд пишемо). То је, напослетку, ствар личног укуса. Али није ствар личног укуса када је језик у песника какав је у М. Јакшића: баналан, и, горе но то, бесмислен, — као да пева туђим језиком који није добро научио. Да оставимо на страну што се у његовим песмама нађе и по која хрватска реч, као што је нујно, коју читаоци, који, као ми, не владају хрватским језиком, не могу разумети, — и да видимо његов српски језик. Ми ћемо овде исписати неке од његових речи, са стиховима у којима оне долазе; по њима ће се најбоље видети како он стоји с језиком.
Ево, дакле, тих речи: „гамиже небо од сјајних звезда”, „небом облак мили”, „кʼо дете трептим и у болу плачем”, „певајте песмице громке”, „славуј цвркуће у сумачној сени”, „цврчи стара грана на високом бресту”, „тек један цветак на сунцу се пржи”, „и како души циче и јаучу”, „с црвоточних стабала труо ветар пири”, „реч излети, труба врисну”, „љубави мртве глухи клик”, „пољупца слатка јека”, „а зора када цикне”, „тихо гуди на ведром дану звоно у даљини”, „звижди кос у шуми, славуј кликће, пева”, „где ми усуд моје гнездо плете”, „летају лептири и грају скакавци”; „и негде громко кокошке какоћу”.
Треба ли сад, после ових речи што их наведосмо, нарочито још помињати и неке речи које су, истина, правилно употребљене, али које изгледају баналне тамо где их је он употребио; речи какве се налазе у овим стиховима:
Што спокојству воде, тек мог пута нема?
или поетске реченице као што је ова:
И сметнућеш ме с ума?
Или, помињати епитете као што су, примера (и чуда) ради, ови у овим стиховима: „Алʼ ми злато оте крвник млади”; „твоја медна песма ту се не разлеже”;[2] „црквице вите, сеоца бела”; „пева добри славујак”; „те трептиш к'о лист ил' срна плаха”? Нашто, када би оне речи, и да је језик његов, иначе, најодабранији, и епитети његови најтачнији и најлепши, биле довољно да покваре сваку песму у којој се налазе онако употребљене?
И ако бисмо се, сад, запитали откуда долази да М. Јакшић пише оваквим српским језиком, одговор на то питање не би био тежак: због песме, да има слика, или да му слогови изиђу под број. Због слика је срна плаха:
Да лʼ ти од студи удови стрепе (!)
Те трептиш кʼо лист ил' срна плаха?
Што у мрак шириш зенице лепе,
И пријањаш (!) ми од тајног страха?
Због тога се и цветак пржи на сунцу:
Тек један цветак на сунцу се пржи,
Мутне му очи за облаком гледе,
И једва главу на стаблици држи.
Због слогова, да су му под број, имамо у овим стиховима дружба, место дружина:
Што остави дружбу храбру,
Бојно поље, крв и плам?
Због тога двојег, нарочито због слика, је, осим наопаке и бесмислене употребе толиких речи, и много друго што. Тако он, за љубав слику, употребљује старословенске облике какви се, истина, налазе и у народној песми, али нас код књижевног песника буне, што видимо намеру:
Кишица мине с тамним облаком,
Умије поља, пламен угаси,
Благодат стоци, вредним тежаком
Шумица блиста, жуборе гласи (!)
Тако он прави деминутиве код којих се такође види да су начињени само заради слика:
Глуха поља, тамне долинице —
Сетна ноћца са истока гледа,
Сузне су јој црне трепавице.
Он то, у осталом, и не крије; као што се види из ових стихова:
Ах, да се попне то море сиње
На небо, и да једнако пада,
Поплавило би горе, растиње
Алʼ само љубав моју никада.
Или, још боље, из ових:
Алʼ ће дати, да јој љубим очи, веђе, (!)
Све док жега мине и док бура пређе…
Он у томе иде и даље, и не зазире ни од бласфемије, само да истера слик: у песми Голгота могу се читати ови стихови:
Тама је пала,
Суморно ћуте троја вешала…
С њих су недавно скинуте жртве:
Два разбојника и Божји син.
Нема, у опште, те жртве коју овај стихотворац не би учинио заради слика. И да му је бар слик како треба. Али ни то није; његови су сликови најчешће погрешни, сликови само за око, типографски сликови. Да не тражимо других, нарочитих примера, узмимо само последње примере што смо их навели не за то да покажемо какви су му сликови, него шта је све кадар учинити за слик: òблаком — тежа́ком; долѝнице — трѐпавице; си́ње — ра́стиње; вѐђе — пре́ђе; па̀ла — вѐшала, — све су то погрешни сликови, у којима се не води рачуна о акценту. Готово да човек, због оваквих стихотвораца, одобри Драгиши Станојевићу што је, у своме преводу Ариоста, ударао оне силне акценте.
Тако је са сликом у песмама М. Јакшића. И како је с овим, тако је, врло често, и с ритмом; и с њим натеже, као год и са сликом. Он почне на пр.:
Он се трза — али зашто
Кад је свршен славни бој,
Кад слободи песма јечи
А Јефтају славопој?
и онда наставља:
Је лʼ умор од борбе славне, —
Или пева:
Вук вије пред селом, глас му се разлеже
По белим пољима; бурна вејавица
Бесни ми на прагу; мраз и цича стеже
Дрвеће и небо без сјајних звездица?
Чудновато! После толиких жртава што их М. Јакшић чини за љубав слика и за љубав ритма, песме његове не само да немају свакада права ритма ни правилних сликова, него, покадшто изгледају да нису ни у стиховима. Прочитајте на пр. ово:
Кућице трепте у јутарњем сјају,
По крововима маховина гори,
На прозорима окна; врапци грају
Рог говедарев весело се хори.
Над сеоцем се високо наднело
Плаветно небо; тихо се покреће
Млак поветарац, таре слабо крило
О сјајно џбуње, сунчано дрвеће.
Толике жртве, — за шта? За ништа: зато да се испевају песме које најчешће немају правилних сликова, врло често немају ритма, а доста пута немају никаква смисла и противе се здравом разуму.
Ми разумемо песничку слободу. Али она је прерогатива само песника по Божјој милости, никако узурпатора стихотвораца. Слободе, у осталом, какве допушта себи М. Јакшић, нису допуштене ни правим песницима, а још мање су оне допуштене простим стихотворцима као што је он.
И зато ми против тих слобода протестујемо, протестујемо у име српскога језика, у име укуса, у име поезије, у име здравога разума.
Фусноте
[уреди]- ↑ Велика Кикинда; Штампарија Јована Радака. 1889; мала осмина; стр. 186.
- ↑ Овај епитет за песму налазимо и у М. Митровића. Али то не доказује да је он добар. Може се рећи слатка песма, али се не може рећи медна песма; зато што она прва реч има и преносно значење, док ова друга таква значења нема. А ако ко мисли да јој се такво значење може дати, по томе што је синонимна с оном првом, он се вара. Иначе би се могло говорити и о шећерној песми.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Недић, умро 1902, пре 123 године.
|