Песма о свечаности Нероновој

Песма о свечаности Нероновој (Un chant de fête de Néron) Писац: Виктор Иго, преводилац: Јован Скерлић

О, друзи, нас чама мучи, мудрац се клони ње, —
Ходите видети празник, на којʼ вас зовем све.
Нерон, господар света и хармоније Бог,
Даваће сјајну гозбу у славу скиптра свог.
И кʼо што певају Јонци певаће и он сад,
Уз звучну своју лиру божански свиће склад.

Весео позив нек вас доведе у тачни час.
И боље, сјајније, лепше, гостићу тада вас
Од Грка Агенора, Паласа, роба мог…
И на тој свечаној гозби сваки ће минут јад.
И Диогена мудрог хвалиће Сенека тад,
Пијућʼ фалериско вино из златног пехара свог.

Дођʼте. Пред вама, друзи, синуће цео Рим.
На кулу ја ћу сести и веселићу се тим.
Гледаћу озго с трона, што златом трепти сав,
Како је смешна борба, што бију мрав и лав:
Данас ће циркус бити, тај седмобрежни Рим,
Нека се он данас бори са морем пламеним.

Господар света хоће, господар селене све
Да се отргне од чаме и сете, што га тре.
Он треба да баца муње као што чини Бог.
Ходите… мрак је пао… ево вам празника мог!
И хидра огромна, пламен, почиње страшни бој
Подиже већ мрачна крила и ватрен језик свој.

Ах! Чујте потмули жубор, гледајте густи дим.
Видите људе, где јуре кʼо сенке кроз тај Рим.
Самртни мир је настʼо, а за њим страховит лом.
То стубови и аркаде грме у паду свом
И река од бронзе куља кроз пепʼо и кроз жар,
Пламене таласе ваља у хучни у Тибар.

Пропаде јаспис и мрамор, порфир, статуе те.
И ако богови беху сада је пено све.
А знајте, божја је казна у овом ћефу мом.
И све је прогуто пожар у страшном ходу свом.
И ветар у плам дува и шири рујни сјај,
Те ко ватрена бура изгледа пожар тај.

О, горди Капитолу, збогом, теби је пламен гост!
Сулином водоводу Коцитов раван је мост.
Ја, Нерон, тако хоћу… и нека све падне сад!
Добро је… још нека пламен прождире овај град.
Погледај само, о, Риме, владару свету свом,
Ту сјајну дијадему на гордом челу твом!

Сибиле, прича вели, ко дечко слушах то,
Дале су гордоме Риму трајање вечито.
И да ће живети вечно тај седмобрежни град
И када нестане њега, нестаће света тад.
Још колико часова, друзи, питам вас сада ја,
Трајаће гордом Риму његова вечност та?!

О, мрачна када је поноћ, како је диван плам!
На овој слави мојој завиди Херострат сам!
И шта се мене тиче презрено робље то
Нек бежи испред плама, нек носи живот гô
Круну ми са чела скинʼте, јер овај пламен клет,
Што Рим у пепʼо ствара, мог цвећа пржи сплет…

Прсне ли капљица крви по руху, илʼ по тлу,
Ви критским руменим вином сперите мрљу ту.
Јер изглед крви драг је само човеку злом…
И с тога скримо јаву пијанком разблудном
Ако би дирнуле кога жртавâ муке те
Нек хучном песмом тада угуши у себи све.

Рим ја кажњавам сада, и с правом светим се тим,
Јер се у њему диже неверног тамњана дим
Крај светог Јупитера мрскоме Христу том.
Ал’ ја ћу требити губу у гордом Риму свом.
Ја свога хоћу храма и хоћу бог да сам ја!
Јер нема у подлих људи већ доста богова!…

И ја ћу срушити Рим, па лепшим дићи га тад,
Али бар сад нека буде бунтовног крста пад;
Хришћана нек није!… Идите, побите све!
У њима Рим нек види сав узрок ватрете.
Истребите их!… Робе, додај ми ружа сплет…
О, како мирише лепо ружица, красни цвет!…

Извор

Звезда, 14. фебруар 1899. Год. III, Број 19. Стр. 145.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.