Песма жалосна

Песма жалосна (1847)
Писац: Љубомир Ненадовић

(говорена при погребу Косте Јечменића правника на универзитету у Хали 2. Јан. 1847.)

Браћо тужна, приближ’те се амо,
Једним гласом сви да закукамо.
Погледајте кога већ немате,
Ког у хладну земљицу спремате.
То је онај што је им’о жељу
Послужити верно своју земљу.
Та му жеља сву душу занела
И у даљни свијет га однела;
Та му жеља срце распалила
И од свога рода удаљила,
Та га жеља од мајке плачуће
Отргнула навек у будуће.
Па данаске, овд’ у туђем свету,
Преста живет’ у младости цвету.
Смрт овака свакоме је већа,
Туђа земља Србину је тежа.
Пријатељи, нумем вас тешити,
Нит’ утеху какву беседити.
Нема за нас сада оне речи
Која би нас могла да утеши;
Јер смо навек оног изгубили
Ког смо као брата свог љубили.
— Где сте и ви даљни пријатељи
Ваш пријатељ спрема с’ црној земљи;
Где сте да га и ви загрлите,
И гроб хладни сузом залијете,
Где сте браћо, не да нас тешите,
Већ да с нама жалост умножите.
Где си, тужна и несрећна мајко,
Да ти видиш твоје сунце јарко;
Оно ти је сјало и престало,
И на твом га небу већ нестало.
Кукај мајко, те се разговарај,
Твом јединцу више се не надај;
Од сина ти разговора нема,
На пут вечни он ти се опрема;
Тужна мајко, више немаш крила
Којима си свуда се дичила.
Плач’те и ви, удаљене сестре,
Већ немате брата од заклетве;
Данас ће вам брата закопати,
Нема те се ви коме надати.
Плачи сваки који суза има
И чија груд нежном душом дима;
Хладна стено, и ти се отвори
И путнику сваком проговори:
Да ту лежи јединац у мајке
Из Србије из земље далеке;
Да ту лежи наш пријатељ мили
Којим смо се ми свуда дичили.
Коста брате, већ свет прође за те,
Хладна земља сад ће пасти на те;
За све штета и за све је жалост,
Ал’ највише за твоју је младост;
Што нам оде сунца ненагрејан
И белога света ненагледан,
Што нам оста далеко од рода
За који си трудио се свагда.
Нећемо те, друже, оставити,
Нећемо те ми заборавити;
Твој гроб хладни, ах доста ће пута
Бит’ окупан од нашијех суза.
Добротом си све нас задужио,
И најлепши спомен заслужио.
Ми ћемо те сузама росити
И на гроб ти цвеће доносити.
Збогом, збогом, пријатељу ретки,
Растајемо с’ данас ми на веки.
Верно друштво жалиће те свагда
Ал’ прежалит неће те никада.

Извор

Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, Београд, 1892, Свеска прва, 2. издање. стр. 49-51.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Ненадовић, умро 1895, пре 131 година.