Певање и мишљење/III
Ми досад спомињасмо само нашу „љубавну” поезију. То је стога што она заузимље односно највеће место у лепој књижевности и што је њен уплив био до сада најшкодљивији по наше образовање. Но лепа књижевност у прози није далеко отишла од лирике. Истина, у последње време престаше с фантастичким измишљотинама као што беху: Ноћ на Дорћолу, Минехаха, Махараца, Чедо Вилино, Сужањ и др., али и данас једини је материјал наших песника и у новели као и лирици: љубав. Изузетак чини Јаша Игњатовић у својим причама и у роману Милан Наранџић, Владан у роману Стајка и драми што сада излази у „Србији”: Народ и великаши. Мана је и у једном и у другом спису што писац није довољно упознат са српским животом; каква интрига, неколико сцена прикрпљених једно за друго, неколико описа „рујне зоре”, „тавне ноћи”, „мирисне Фрушке” и „китњастог Срема” и новела је готова. И у томе су оне све једна као и друга. Има у њима пуно љубавних изјава и уздаха, пуно певања, свирања и играња или плача и клетви, али то је увек све тако намештено да се човек чуди и крсти питајући се: како живе ти људи кад они једнако иду на села и на саборе, кукају или плачу, жене се или умиру? Који није сасвим оглупео од реторичких правила и естетичких теорија, тај ће увидети каква су недоношчад све те наше „новеле”, „приче“ и „црте из живота” написане по свима правилима речених наука: са „заплетом“, с „фабулом”, с „моралом” и „тенденцијом”. У њима нема онога што је главно нема истинског живота људског.
Онај који није живео у свету са затвореним очима, кога је болела туђа боља, кога је радовала туђа радост, кога се тицала туђа срећа и несрећа, који је био кадар да осећа све што осећа његов брат — ближњи, једном речи: — прави песник, могао је да изучи овај сложени процес што га ми зовемо људским или народним животом. Ти даровити људи, образовани сувременом науком, створише сувремени друштвени роман — епос ХІХ века, као што га назваше критичари-реалисте. Сувремени роман представља истински живот људски: ропство и зависност човека од свију прилика што му их оставише преживела колена, његову борбу против свију тих прилика — борбу против политичке и друштвене тираније; борбу против незнања и сујеверице; против обичаја и етикета, итд. Сувремени роман са својом дагеротипном истинитошћу и дубоком психолошком анализом живота постао је најсигурније средство да се изнесу на видик болести друштвеног организма, а у исто време и најсилније оружје да се пропагандишу нове мисли у масу народа. Друштвени роман савршено је непознат нашим песницима. У „Матици” се подиже глас како наш народ у Аустрији пропада морално и материјално, и друштво објављује награду за књигу у којој би се разјаснили узроци тог пропадања; на српској скупштини министар унутрашњи објављује како се у Кнежевини руши најјача потпора народног богатства, задруга; а државна статистика доказује хладним цифрама како се народна имовина постојано умањава; по новинама се једнако виче како се код нас једнако шири луксуз, довлаче туђе моде и туђи обичаји који нас разоравају. Све то читају наши писачи „новела”, „прича” и „црта из на родног живота” и све то не може да их побуди да погледају мало другим очима на тај живот народни, па да виде како се не игра свугде коло, не звецкају свугде ђердани и не румене се свугде обрашчићи у Срба и Српкињица; како има и других брига, много чешћих, па стога и много озбиљнијих но што је брига за драгим или драгом. Који је озбиљно проучавао наш породични и друштвени живот, тај је тек кадар да види из каквих се мајушних и заплетених узрока слажу такве крупне појаве као што су опште осиромашење и опште морално и материјално пропадане народа. Да изнесе на видик тај скривени процес, ту недокучиву борбу — најсветији је задатак правог песника. Наш друштвени живот заудара трулежом, а наши песници постојано сањају: миришу ружу, гледају зору, слушају славуја или туже неком особиток тугом, тугом ситог човека, коју је истинито карактерисао брат Каравелов у „Матици”; a ако се додирну нашег живота, то бирају само оно што је „естетичко”, што задовољава „нежне” укус лепих сестара, кога су они искварили. Браћо песници, разлика је међу певање и мишљење!
Имамо још неколико речи да кажемо о нашој преводној белетристици. Ова савршено одговара оригиналној, што се објашњава тиме што већином преводе они који пишу оригинале и, по томе, они бирају преводе према својим погледима на белетристику: страсне, фантастичне сцене (нпр. Лука Долчи, Пливачи, Трубадурово срце, Пеорадски лепотице, Мач и муња. Потомак каква, Гусарски краљ, Теодора, Десет милиона долара, итд.), љубавне интриге, а често само празне вицеве (куда нарочито спадају несносне приповечице Јокајeвe). Haђе се покоја одозго посољена и немачком „пургерском” наравственошћу, као, нпр. Десет милиона, али све оне не дају никакве хране уму, већ само раздражују нерве и успаљују младу крв. Човеку се представљају најфантастичније слике, то што естетичари зову „стварањем фантазије” (jа то говорим по сопственом опиту, а сваки који се у младости занео читањем подобних сценарија може то посведочити), а то није ништа друго већ комбинације мозга оних различитих упечатака који су му остали од читања тих књига. А нajгope је то што се млад човек тако навикне на дражено својих живаца по добним „створовима фантазије” као пијанац на пијење спиритуозних пива, и то пређе у болест. После таквог болесног стања нервне системе ништа није чудновато што нас наши песници осипљу својим љубавним сањаријама и што мозак, уморен неприродним начином, није после способан да се напрегне никакани собильним радом. Човеком овлада леност и апатија…
Извор
[уреди]Матица, 30. новембар 1868. Број 33. Година трећа, стр. 771-772.
Матица, 10. децембар 1868. Број 34. Година трећа, стр. 793-795.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Марковић, умро 1875, пре 151 година.
|