Певање и мишљење/I

I

II ►

Још у најстарија времена песнике сматраху као нека виша створења која ми, прости смртни, нисмо у стању да разумемо. Песници певаху оде боговима и краљевима: опеваху зору и славуја и сравњиваху њихову лепоту и милину с лепотом своје драге. Прости смртни слушаху их и дивљаху им се, увенчаваху их ловорикама, дизаху им храмове и споменике, а песници певаху или плакаху — као славуји на ружи — не осврћући се на потребе оне гомиле што губљаше своје време и свој новац читајући њихове творевине. Шта је њима стало ма до чијих потреба? Они тражаху бесмртност. Такав рутинерни поглед на песништво и песнике задржао се већином и до данас иако сада песницима не дижу храмове. Вера у дуализам човечије природе, која је била опште распрострањена, особито је потпомагала такве погледе. С развитком науке и песништво се није могло уздржати на тој висини на коју га је поставило људско незнање. Јави се критика на песништво. Ја не мислим да овде причам историју критике, а није ни потребно. Први наши критичари беху људи васпитани у школи филозофа идеалиста: критичари-естетичари. Убеђени да на остварење једне апсолутне идеје, филоје сва васиона зофи-идеалисте и у свакој појединој појави у животу налажаху остварење какве апсолутне идеје. Доследно томе и критичари-естетичари поставише „вечите непроменљиве“ законе за све предмете у којима је, по њиховом мишљењу, остваривана апсолутна идеја о лепоме која је „урођена“ човечијем духу. Потчинивши песништво вечитим непроменљивим законима, који су суштаствовали само у њиховом измајсторисаном мозгу, они су га, истина, скинули с недомашене висине, али су, у исто време, оковали лепу књижевност. Ово је узвишено, а ово је страшно; ова драма нема три јединства, а овом карактеру требало би још ово да се придода па да буде трагичан, итд., итд. При таквом „рецептурно-апотекарском“ критиковању (као што га назива творац руске реалне критике Доброљубов) све је добро само ако су испуњени вечити непроменљиви закони, не обзирући се на живот и потребе човека и његов сувремени развитак. А да ли су естетичарски закони о лепоме заиста вечити и непроменљиви? Да узмемо овај пример: у Шекспировом Отелу представља се борба страсти, љубави и ревњивости. Отело воли страсно своју жену, а подозрева да му је неверна. Његов је положај трагичан. Ревњивост надвлађује љубав, он убија своју жену и убија себе. Његова је смрт трагична. У веку у коме је живео Отело, када наука још не беше кадра да упитоми оне дивље страсти што их породи варварство средњег века и кад се на жену гледало као на ствар створену за човеково уживање — у то време положај и смрт Отела беху заиста трагичне појаве. А шта би било када би ко у каквом данашњем образованом друштву, где се женскињу признаје њено човечанско достојанство и где је ништа не принуђава да воли онога кога не воли шта би било, велим, кад би ко то наумио да представи човека у Отеловом положају? Би ли такав човек био трагична особа? Ја мислим да ће се сваки са мном сагласити да би тај човек био прост зликовац кога би се сваки образовани човек гнушао. У средњем веку Отела правда његова силна страст, али у ХІХ веку наука је доказала да сва наравствена страна човека зависи сасвим од његовог умног развитка и данашњи Отело доказао би само да га се није дотакла сувремена наука. Сувремена наука не признаје да су извесне страсти урођене човеку још од колевке, као што су му, нпр., урођене црне очи или велики нос; тако исто не признаје „слободну вољу” независно од околности у којима човек живи и васпитава се: па стога не признаје и сву естетичарску теорију о „тразичком моменту”, која је основана на „борби страсти” у човеку или на борби „страсти и дужности“ и на „кривици“ трагичног јунака као створена обдареног „слободном вољом“.
Ево још један пример о „узвишеном“. Најучевнији од наших критичара-естетичара, др Андрејевић, у својим Естетичким одломцима наведе за пример узвишено неколико стихова из песме Јакшићевe Heвеста Пивљанина Баје:

Свијет дршће, васиона цела

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Па да захте промисао вечна

Cpyшићe je y шаку пепела.

Узвишено је ту код естетичара величина снаге вечног промисла — бога — која је кадра да сруши целу васиону у „шаку пепела”. Реалиста, место да тражи у тим реченицама апсолутну идеју узвишеност, просто анализовао би мисли што су у њима изречене. Мисао је: цела васиона дршће од страха да је бог не сруши у шаку пепела. Када би то казао какав грчки поета о Зевсу олимпијском, то би сувременом критичару био материјал да оцени какве су лажне појмове имали стари Грци и о богу и о васини. А кад то говори сувремени песник, онда или он са својим појмовима о богу и васиони није даље отишао од старих Грка или је то просто „поетска бесмислица“. Мисао је апсурдна или, управо, то се може само казати, али не замислити, а овамо естетика налази да је то узвишено! Као што смо показали на та два примера, тако стоји с целом науком о лепоме, а то стога што је лажан цео темељ на коме је она подигнута. Тај темељ — то су познате метафизичарске „урођене идеје“. Естетичари, постављајући по своме ћeфу a priori да су човеку „урођене“ неке апсолутно идеје које су богзна откуда запале у његову душу, доказиваху да је идеја о апсолутно лепом урођена човеку независно од његове природе и његовог развитка и независно од форме у којој се та идеја појављује. Стојећи на таквом лажном основу, они доказиваху да су све лепе вештине постале што је човек тежно да оствари идеју о лепоме у идеалу, да допуни природу. Јадни људи! Уображаваху да они допуњавају природу, а овамо сав њихов рад беше тек слабо подражавање природи. Ради доказа да наведем само један пример, који спомиње Писарев.

Сваки зна, вели Писарев, да је најсавршениja форма поезије драма; тако исто сваки зна да се све драме, па и драме Шекспирове, приближавају к истинском животу само онда када се играју на бини; сваки зна да само чувени глумци могу да играју шекспировске улоги као што ваља, тј. нужна је цела нова струка вештине, нужни су: ум, таленат и образовање само зато да се разумеју и да се коментирају бледе слики с природе.

Разуме се, коме су још ауторитети Аристотел, Хегел, Куно Фишер и други метафизичари, тај ће почувеном продрзљивошћу називати генијалне створове Шекспирове бледим сликама са природе и проглашавати сву естетику празном измишљотином. Но људи науке доказаше необоришвим основима да су метафизичарске теорије о лепоме празна измишљотина. Човек није кадар да попуњава природу нити је икада томе тежио, већ је цртао, резао, певао, стварао оно на шта су га покретали спољни упечатци — што га је занимало у животу. Кад су шуме, реже, брда и долине били пуни богова и богиња, кад су људи у сваком појаву који нису умели да објасне природни путем видели вишу силу тада су постале „Илијаде”, „Одисеје” и подобни производи детињског људског ума. Кад је царовало „право јачег“, кад су господа „ритери“ проводили свој век убијајући друге људе за своју витешку славу и за осмејак какве лепе rocпe — тада је постала романтичка поезија с њеним трубадурима, бардима и другим певачима ритерства. Кад су Турци уништили српску државу — тада се почиње цео низ јуначких српских песама, који се продужава и до данас. А кад се у Шумадији подиже монархична држава — тада су се почеле јављати оде и химне владарима и великашима: на дан рођења, на какав велики празник, на дочек, на смрт, итд., што траје и до данас и што пређе није било. Једном речи, види се очигледно да су људски производи сасвим зависили од околности у којима су саздани. Људи су писали свој живот, своја убеђења и осећања и своје потребе. И не само да се нису вазда обазирали на „вечну лепоту“ већ су често газили и своје човечанско достојанство и своје поштење само да се улажу каквом крвожедном ритеру или каквом силном великашу. То је резултат који се потврђује свом историјом лепих вештина, а поглавито лепом књижевношћу.

Критичари реалисте не питају никад да ли је какво дело написано по свим вечитим непроменљивим законима о лепоме или да ли је идеји дата естетичка форма која јој по „рецепту” припада. Место свега тога реалисте просто узимљу садржину предмета и њу анализирају.

Само садржина, вели Чернишевски, достојна пажње мислећег човека кадра је да спасе вештину од прекора као да је она некорисна забава, што она заиста врло често и бива. Вештачка форма неће спасти вештачки створ од презрења или осмејка сажаљења ако он важношћу своје мисли није кадар да одговори на питање: је ли било вредно забављати се таквим беспослицама? Некорисно нема права на уважење. Човек је сам себи цељ; но дела човекова морају имати цељи у његовим потребама, а не у себи самима.

Из тога се јасно види шта захтева наука од лепе књижевности и од књижевника. Од књижевности се захтева да доноси само оно што је заиста корисно друштву: да претреса и подиже сувремена питања, да представља истински живот народни са гледишта савремене науке, једном речи, да је по мислима и осећајима својим сувремена. А књижевник је дужан да разуме живот људски са свим разностручним приликама што их живот ствара; да разуме потребе које се рађају у животу и да уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком. А то може само човек са сувременим образовањем.

Извор

Матица, 20. новембар 1868. Број 32. Година трећа, стр. 745-749.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Марковић, умро 1875, пре 151 година.